Excerpt for AURORA Koltova svetlost by , available in its entirety at Smashwords






AURORA

Koltova svetlost







Autor:

S.J.Abbo










Njemu!

Hvala ti što si moj,

Hvala ti što želiš da budem tvoja...
















AURORA- Koltova svetlost- © 2017 by S.J.Abbo

Ovo delo u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati, kopirati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvima bez dozvole autora. Sva prava za objavljivanje, postavljanje ili korišćenje ovog dela u bilo koje svrhe, zabavne ili promotivne, kao i sva prava za prodaju zadržava autor, po odredbama Zakona o autorskim pravima.

***

Ova knjiga je delo fikcije i autorove mašte i svaka povezanost ili sličnost sa stvarnim osobama, organizacijama ili mestima je potpuno slučajna.

Knjigu i Cover uredila S.J.Abbo



Prošla je ponoć kada su kavez počela da obasjavaju jaka blještava svetla. Boje su se smenjivale neverovatnom brzinom kao da žele da tako dovedu ljude u još veći delirijum. A oni su, zauzvrat, odlično obavljali ono što se od njih očekivalo. Vrištali su, navijali, gurali se, željni krvi i uzbuđenja koje im je nedostajalo u njihovim inače sasvim običnim i dosadnim životima.

Mladić koji je prilazio kavezu bio je u šorcu i dukserici, čiju kapuljaču je nabio na glavu da bi se što više zaklonio od okoline. Nije želeo da ga gledaju, ne dok ne pređe tu crtu koja ga je i fizički odvajala od te, za njega nebitne podivljale rulje. Ionako niko i ne želi da vidi njega, žele da vide još jedno telo koje će ih zabavljati. Još jedan par pesnica koje će na kraju biti krvave, od svoje ili protivnikove krvi, nebitno. Za njih, on nije bio čovek, i zato im neće ni dozvoliti da vide čoveka.

Kada uđe u kavez, skinuće se, i sa tim komadom tkanine  odbaciće i jedan deo svoje ljudskosti. Onaj koji mu smeta kada se nađe oči u oči sa protivnikom. Savest! Tek tada će im dati deo onoga što zaista žele da vide.

"U-ni-šti-vač!" uzvikivali su, dajući podršku protivniku. To ga je skoro nateralo da se osmehne. Skoro!

Neće još dugo uzvikivati to ime. Za pola sata, zameniće ga njegovim, iako to još nisu znali.

Posmatrao je kako se uskoro bivši šampion šepuri, koliko mu prija podrška i skandiranje njegovog imena, i znao kako je malo potrebno da mu to oduzme od tih  jednokratnih obožavalaca.

Znao je da bi ih istog trenutka kupio onom divljom životinjom koja čuči u njemu, spremna da iskoči i zauzme njegovo mesto, ali neće im je dati u celosti. Daće samo onoliko koliko je potrebno da od izazivača postane šampion.

Ne zanima ga njihova podrška. Došao je da utoli glad! Da obezbedi životinji njene redovne porcije nasilja da  bi preživela, da bi opstala.

Zver je kao i uvek tu, unutar njega, na svom lancu. Grebe i riče, kida ga iznutra, toliko da je ponekada bolno sprečavati je da preuzme kontrolu, ali ne dozvoljava joj pobeći.

Ne zato što se boji šta će uraditi drugima! Ne! I čovek je skoro jednako sposoban nauditi.

Ne dopušta joj van jer želi da oseća tu bol koju mu ona izaziva. Zaslužio je da pati, zaslužio je da ga kida iznutra, da ga noću budi ta unutrašnja rika, i ne da mu više zaspati.

Noću je i bila najgora. Noću nema svetla čak ni kroz njegove oči, i tada je nemirna. Potrebno joj je bar malo svetlosti u toj konstantnoj tami.

Čak se i zveri nečega boje, a njegova se bojala da više nikada neće izaći iz mraka.






...


Striptiz klub posle radnog vremena je verovatno 'mokri san' svakog entuzijasta forenzičara, specijalizovanog za mesto zločina.

Razne ljudske telesne tečnosti, dostupne su na svakom koraku i kao neki zlobni kriminalni umovi, pokušavaju da se uvuku u svačiju psihu ili u ovom slučaju, u svaku poru i nabor nameštaja. 

Za Auroru Donovan, čiji posao je bio da čisti taj nameštaj, sve je ličilo na jezivu noćnu moru iz koje se uskoro neće probuditi.

"Mala, a da malo pokreneš to dupe i zaradiš dnevnicu! Ne plaćam te da se šetkaš okolo već da čistiš."

"Prvo ne plaćaš me ti Rej, a uostalom, nisam ja kriva što se ova krv ne da skinuti sa kože!", odgovorila je Aurora, ne podižući pogled sa crvene kožne sofe koja je pod ultraljubičastim svetlima izgledala kao da je neko na njoj upravo obilno iskrvario.

To doduše nije bilo daleko od istine, ali takođe, sa gađenjem je pomislila kako je krv pored prosutog pića, možda najmanje odvratna supstanca koja se tu trenutno nalazi.

Posebno strašne su bile noći kao ova, kada su pored redovnih plesnih tačaka, na bini oko šipke, u krilu, kao i onih privatnih u zatvorenim sobama, takođe održavane i razne borbe u kavezima. Kavezi su bili postavljeni na sredini kluba i iz njih su znoj i krv boraca znali povremeno pronaći put i do separea koji su se nalazili u blizini.

Ilegalne borbe naravno, jer je i sam klub bio ilegalan i njegova lokacija i ulaz je bio dostupan samo odabranoj eliti. Naravno, za Auroru, upravo činjenica da sve što se dešavalo nije imalo legalnu pozadinu, pa samim tim i zapošljavanje osoblja, bio je dobar razlog da zaboravi na gađenje, stisne zube, i nastavi sa ribanjem. Kada je napokon završila sa sofom, prešla je na ogledala, koja su u svakom trenutku morala biti čista, za razliku od svega ostalog.

Prvog radnog dana joj je rečeno da ogledalima i kupatilima posveti najviše pažnje pri čišćenju. Ne samo na početku i kraju, već i tokom radnog vremena, po nekoliko puta ako je potrebno. Ogledala, zbog mušterija koji nisu imali direktan pogled na devojke, i još važnije zbog bezbednosti, da bi radnici obezbeđenja u svakom trenutku imali dobru preglednost svakog dela prostorije.

Kupatila su bila druga priča. To su bila mesta u kojima se, osim očiglednih stvari koje se tamo obavljaju, takođe obavljala i sva druga poslovna i druga transakcija, razmena i naplata. Nikada joj nije bilo baš najjasnije zašto je baš tako ali njeno i nije bilo da preispituje navike i običaje tih ljudi, već da im obezbedi čisto, i koliko je bilo u njenoj moći manje smrdljivo mesto za obavljanje tih radnji.

Naravno, posao je bio odvratan, ali jedna od retkih prednosti; pored toga što je uopšte imala priliku da radi; bila je to da je zarađivala više nego neki ljudi za ceo mesec a radila je samo subotama. Takođe, tokom čišćenja, uvek se nađu ispale novčanice po podu i kaučima, i bilo je noći kada je cifra pronađenih novčanica prelazila čak i njenu mesečnu platu. Samo je trebalo da sa njima postupa baš kao forenzičari sa svojim dokazima. Da ih uzima sa rukavicama, stavlja u kesu i tako nosi u prvu menjačnicu, jer nikada niste sigurni u čijim gaćicama, ustima ili drugim telesnim otvorima su se prethodno nalazile.

Glancajući ogledalo posmatrala je Reja, menadžera, koji je pored nje, radnika obezbeđenja i još jedne nove, starije žene koja je večeras takođe bila zadužena za čišćenje, uvek ostajao poslednji. 

Bivši bokser, na čijem licu su borbe ostavile traga bio je još uvek impresivne građe, iako već u ranim pedesetim, i često je pored ostalih poslova koje je obavljao bio zadužen i za bezbednost kluba kao i svih zaposlenika. Svi su ga veoma cenili, većina ga se i bojala, i iako zaista nije bio baš najprijatnija osoba na svetu, uz njega ste se uvek osećali sigurno, što je bilo i najvažnije na mestu kao što je ovo.

Brojao je večerašnju zaradu i sudeći po skoro zadovoljnom izrazu, na inače uvek namrgođenom licu, zaključila je da je verovatno veče bilo veoma uspešno. To su naravno mogli zahvaliti, pored inače odličnih devojaka, i večerašnjem posebnom borcu, 'Mirotvorcu'.

Trenutni šampion ilegalnih borbi u kavezu, koji je povremeno znao udostojiti svojim prisustvom obične smrtnike, i usput se zabaviti namlativši nekoliko takozvanih izazivača koji su ga bezuspešno želeli smaknuti sa trona poslednjih godinu dana od kada se pojavio.

Kada god je on najavio svoj dolazak, karte su prodavane u rekordnom roku i ciframa. Svi su zadovoljno trljali ruke, od vlasnika Sebastijana do Reja, preko devojaka i drugog osoblja koje je dobijalo rekordne honorare i bakšiše. Izgledalo je da samo ona nije bila oduševljena, jer je njoj to samo donosilo rekordno mnogo posla.

Još jedan od razloga zbog kojih nije bila oduševljena tih večeri kada je šampion dolazio bila je i njegova neizostavna pratnja. Iako je znala da ni On, kao ni niko od njih neće obraćati pažnju na neuglednu devojku koja čisti za njima, ipak je postojala mala mogućnost da će je neko od njih prepoznati, a nije želela dodatne neugodnosti. Izbegavala je separe u kojem su sedeli i koji je bio rezervisan za njih, i vodila računa da se ne sretnu ni u kupatilu.

Srećom po nju, sve vreme dok su trajale borbe su gledali u ring i nikada se nisu dugo zadržavali posle meča. Čim bi borbe završile, svi bi se 'Mirotvorcu' pridružili u svlačionici i izlazili su na sporedni izlaz izbegavajući obožavatelje, i za čudo obožavateljke, koje su neretko, u velikom broju vrištale ispred kaveza, a zatim i ispred vrata svlačionice pokušavajući mu dobaciti svoje brojeve telefona ispisane na grudnjacima, gaćicama i vrlo retko papirićima.

Nikada joj nije bilo jasno kako su devojke i žene koje su bile mnogo starije i ozbiljnije spuštaju na taj nivo, i balave, vrište i čupaju kose zbog klinca koji bi im mogao biti sin, ma koliko dobro i misteriozno izgledao.

Odmahnula je glavom, ne želeći da se zamara sa tim i krenula izbaciti smeće i napokon završiti za noćas. Imala je mnogo važnijih stvari u životu koje su je brinule i o kojima je trebala razmišljati, a jedna od njih je bila i ta da su je obavestili da ne sme više imati ni jedan izostanak inače će biti suspendovana iz škole.

Takvo skretanje pažnje na sebe nije mogla dozvoliti, pogotovo što bi u tom slučaju pozvali i njenog oca a to je nešto što se nikako nije smelo desiti.

Kada je došla kući tiho se uvukla u garažu ne paleći svetla nigde po kući, navukla stare rukavice koje joj je tata davno poklonio i koje su već bile prilično tesne ali i dalje služile svrsi, i počela bez zagrevanja udarati po džaku, znajući da to baš i nije pametno, ali trenutno sa ciljem izbaciti sav bes koji se u njoj skupljao tokom cele nedelje.

Osetila je da joj je majica natopljena znojem i da zglobovi već počinju da je bole pa je skinula rukavice, nasula u njih bebi puder da se bolje osuše i otišla na tuširanje. Kroz prozor sobe, kada je završila sa oblačenjem, videvši da je sunce već počelo da izlazi iznad krovova susednih kuća, rešila je da umesto u krevet siđe u kuhinju i pripremi nešto za doručak.

Posle pojedenih jaja, napravila je toplu čokoladu, zavalila se ispred televizora i naizmenično gledala u njega i tonula u san, sve dok nije čula škripu stepenica i isprekidan iritantan suvi kašalj, praćen psovkama, koji ju je sasvim razbudio.

"Sranje!"

"Aurora, bez ružnih reči, molim te," ne baš preterano oštro rekla je profesorka Snajps, gledajući skoro sažaljivo u devojku na podu.

"Izvinite!", promrmljala je Aurora, klečeći i skupljajući papire koji su se prosuli svuda po učionici.

Kao i obično kada žuri i ne gleda gde ide, takve stvari su se dešavale. Ispuštanje stvari i udaranje u druge ljude su nešto što se od nje skoro očekivalo bar jednom dnevno. Najgore od svega je što ona nije inače bila šeprtlja ali jednostavno, dok je u školi misli su joj bile daleko, na drugom kraju grada, i jednostavno nije obraćala pažnju na svet oko sebe. Zbog toga je često previdela pragove na učionici kao i druge učenike ispred sebe.

"Sada kada smo se svi smestili -", počela je profesorka, strpljivo sačekavši da Aurora napokon sedne u klupu, ali ju je prekinulo naglo otvaranje vrata i sve glave su se od nje okrenule ka pridošlici.

"O gospodine Rajder, hvala što ste nam se pridružili," rekla je profesorka sarkastično, takođe gledajući visokog crnokosog momka na vratim. On je ne obraćajući pažnju na njen ton, svojim najšarmantnijim osmehom pogledao prvo po učionici, ne zadržavajući pogled ni na kome posebno, a onda vrativši pogled na nju odgovorio:

"Profesorka Snajps, pa vaš čas ne bih propustio ni za šta na svetu."

"Iako moram da Vam priznam, u poverenju naravno, da su me drugi pokušali namamiti u svoje učionice, ali kao što vidite nisam poklekao. Zato i nisam stigao na vreme, borio sam se lavovski da bih stigao do vas i duboko se izvinjavam što kasnim."

Pre nego je i završio svoj mali govor, koji je zabavio ceo razred, profesorka ga je odmahujući glavom i pokušavajući sakriti osmeh poslala u klupu sa rečima: "Molim te da tu svoju bujnu maštu iskoristiš na sledećem pismenom pa ćeš možda i popraviti ocenu sa tromesečja."

Svojim dugim koracima, nonšalantno je krenuo na kraj učionice, gde je obično sedeo, praćen pogledima, pozdravima, čak i kikotanjem pojedinih učenica.

"Ćao, Mark."

"Gde si, drug!"

"Jao kako je sladak; ćao Mark!"

Seo je u zadnju klupu gde ga je čekalo prazno mesto pored najboljeg prijatelja, Endija. Tiho su razmenili nekoliko reči, ali je Aurora, koja je sedela ispred njih mogla da čuje deo razgovora.

"Šta je rekao direktorki, da li je sve ok?", pitao je Endi zvučeći zabrinuto.

"Ma ne brini, znaš Kolta. Uostalom, šta mu može? Prijaviti ga roditeljima?", odgovorio je Mark kroz osmeh, a u glasu mu se mogao čuti sarkazam.

Počeli su još tiše da pričaju i Aurora je svu svoju pažnju usmerila ka profesorki ne slušajući ih dalje. Nije ju preterano ni interesovao njihov razgovor, a i nije želela da Mark i Endi primete i pomisle da ih prisluškuje. Kada je zvonilo, polako je skupila svoje stvari i krenula ka vratima, propuštajući još nekoliko devojaka koje su jurnule u pravcu dvojca koji je već izlazio.

"Pa zar moraš uvek poslednja da izlaziš?", začulo se sa vrata.

"Čovek bi pomislio da daju dodatne bodove za onoga ko zadnji ostane u učionici i da si ti rešena da ih skupiš sve."

Nasmejala se i pridružila neobičnom paru koji je stajao ispred vrata učionice čekajući je, i privlačeći pažnju većine učenika koji su prolazili hodnikom. Gabi i David, njeni najbolji prijatelji i jedini dvoje ljudi u ovoj školi koji su joj nešto značili. Znali su se od malih nogu i bili su joj poput porodice.

Davida je upoznala prvog, u sportskoj dvorani njenog tate kada je imala samo osam godina. Pošto je on već i kao veoma mlad bio krupniji i veći od druge dece svog uzrasta, njen tata ga je počeo zasebno trenirati na molbu njegovih roditelja, a pošto je ona 24 sata provodila ispred ili u ringu, počeli su da se druže i ostali prijatelji do danas. Gabrijelu je upoznala ubrzo nakon toga jer je ona bila Davidova komšinica i njihove porodice su bile kućni prijatelji, pa je često dolazila sa roditeljima da ga gleda i daje mu podršku, a pošto su one bile jedine devojčice u dvorani, neizostavno je bilo da počnu sa druženjem.

Tako su njih troje odrastajući zajedno postali nerazdvojni, i iako na prvi pogled neobičan spoj, jer su bili totalno različiti, ipak su ostali veoma bliski. Gabi i David su bili godinu dana stariji i završna godina srednje, dok je ona imala još jednu godinu ispred sebe. Godinu koje se užasavala jer neće imati svoje prijatelje pored sebe. 

Iako naviknuta od malih nogu da se brine sama o sebi i da ne zavisi ni od koga, u Gabrijeli i Davidu je pronalazila utehu i podršku čak i onda kada nije znala da su joj potrebni. Oni su bili uvek tu za nju, kao i ona za njih i pomalo se plašila dana kada će morati da se rastanu.

Iz razmišljanja ju je trglo podrugljivo dobacivanje dvojice bubuljičavih klinaca koji su gledajući u Davida veoma glasno komentarisali:

"Ne brini, ako je ova retardirana gorila mogla dogurati do kraja mi ćemo možda i preskočiti koji razred."

Drugi je očigledno oduševljen humorom svog druga gromoglasno počeo da se smeje i dodao: "A ove dve su verovatno radnice u Zoološkom, pa ga čuvaju. Doduše ne bih se bunio ako bi ova desna i mene malo pričuvala."

Nekolicina učenika, takođe prvaka koji su stajali oko njih su se nasmejali na njihove komentare i Aurora je već počela da steže pesnice, kada ju je ogromna ruka na ramenu zaustavila u nameri da ode i obračuna se sa glupanom i tupanom. Pogledala je na gore i Davidov blagi odričan pokret glave i neodobravajuć izraz lica ju je malo smirio. Gabi je naravno za razliku od nje više bila verbalni tip, pa je bez uzdržavanja počela da im uzvraća uvrede.

Uvrede i dobacivanja na Davidov račun više nisu bile toliko česte jer su se na početku ona i Gabi obračunavale sa svakim ko ga je čak ružno i pogledao, a i vremenom su se svi navikli na njega i nisu ga dirali ali svake godine, neki novi klinci su sebi davali za pravo da ga komentarišu i prozivaju. To im je bio neki vid dokazivanja i sticanja reputacije među drugarima. David je pretežno bio taj koji je na njeno veliko nezadovoljstvo, sprečavao Auroru u tome da im priušti reputaciju bezubih kretena koje je prebila devojka.

"Pusti me da ih samo malo povredim," rekla je tiho, molećivo gledajući u Davidovo blago lice.

Gledajući u njene usne, razvukao je svoje u ogroman osmeh i rekao polako: "Ro, uvek preteraš."

To je bilo tačno, verovatno se ne bi zaustavila samo na jednom ili dva udarca i David je to dobro znao. Nije joj zaista trebalo da sebi trenutno pravi probleme pa je pomirljivo klimnula glavom i iako razočarana pratila ljutitu Gabi, i kao i uvek nasmejanog Davida u kantinu. Žamor, smeh i vika su ih kao i obično dočekali na samom ulazu i stojeći u redu jedno iza drugoga ona i Gabi su tiho razgovarale, znajući da ih David okrenut leđima ne čuje.

"Mislila sam da sam već oguglala na sve to, ali jednako me ljuti kao i prvi put," Gabi je prošaputala, i Aurora se morala složiti sa njom.

"Znam, veruj mi da sam zaista želela da upoznam te debile sa mojom šakom, ali znaš kakav je David."

"Kako uopšte imaju hrabrosti da ga vređaju, pa mislim pogledaj ga. Ogroman je, veći je čak i od svih nastavnika a da ne pominjem učenike. Mislim pokaži mi jednu osobu u ovoj glupavoj školi koja bi mogla da mu parira!", komentarisala je Gabi pokazujući rukom na Davida, a Aurora je nesvesno prešla pogledom po kantini, zaustavljajući se na mišićavim leđima i širokim ramenima jedne osobe u koju je mogla da pokaže prstom, da je na Gabino pitanje bilo zaista potrebno dati odgovor.

Brzo je skrenula pogled kada se njihov vlasnik okrenuo i uhvatio je u odmeravanju. Primetila je, ponekada susrećući njegov pogled, da je on skoro sve gledao sa dozom neprijateljstva ali nju pogotovo. Misleći kako verovatno sve umišlja i kako verovatno on nema pojma ni ko je ona, vratila se razgovor i glasom u kojem se nazirala tuga odgovorila: "Gabi, svi znaju da one ne bi ni mrava zgazio i da bez obzira šta mu kažu i kako mu se obraćaju on neće reagovati."

"Niko ga ne bi imao hrabrosti fizički napasti ali zato kukavice i mali plašljivi mišići, iz daljine, stojeći u svojim mračnim ćoškovima, vređaju i zamišljaju u svojim praznim glavama da su lavovi."

Prestale su sa pričom kada je na njih došao red i Aurora je kao i obično uzela više hrane nego što je mogla pojesti, platila, i za Gabrijelom krenula ka njihovom uobičajenom stolu, praćena Davidom u stopu. Davidovi roditelji nisu bili preterano imućni i pored svih terapija koje su plaćali za njegovo lečenje, nije im ostajalo previše novca za njegov džeparac. On to naravno nikada nije priznao ali odavno su Gabi i ona primetile da uzima sve manje porcije hrane, koje su bile nedovoljne za nekoga njegove građe. Zato je Aurora preuzela na sebe da mu nadoknadi sve ono što mu nedostaje pa je uzimala sve veće porcije, koje naravno nije mogla pojesti i prosleđivala mu ih uz nonšalantno: "Šteta da se baci."

Gabi je, iako je uvek ostajala da sedi sa njima imala puno veći broj prijatelja i dok su se David i ona smestili za sto i već uveliko počeli da jedu, ona se pozdravljala sa kako se činilo pola škole. Gabrijela je bila prilično popularna među devojkama kao i mladićima. Sitna, niska plavuša, sa lepim licem i još lepšim telom bila je navijačica prve dve godine srednje škole, što joj je naravno donelo veliku popularnost. Napustila je navijanje kada joj je dat ultimatum od strane vođe navijačica da ne sme više biti viđena u društvu "tog ogromnog retarda".

Naravno, Gabi je tada upotrebila znanje koje je stekla posle toliko sati provedenih pored ringa gledajući Davida i Auroru i slomila nos Sabrini, dotičnoj vođi navijačica, upropastivši joj do tada savršeno lice a ujedno i svoju karijeru u navijanju. Iako se više nije družila sa nekolicinom Sabrininih "prijateljica", ostala je prilično popularna među ostalim učenicima zahvaljujući pored dobrog izgleda, i svojoj veseloj prirodi i zaraznom entuzijazmu i pozitivnošću.

Aurora je, za razliku od nje, iako sličnog spoljašnjeg izgleda bila među onim učenicima kojih se na kraju školovanja veliki broj ljudi možda neće čak ni setiti. Uvek se držala po strani, nije učestvovala u školskim aktivnostima niti imala prijatelja osim njih dvoje, i iako ih je ranije bilo više, vremenom ih je sve zapostavila jer joj je tako odgovaralo. Nije bila neki čudak ili usamljenik, samo joj je bilo lakše ne puštati veliki broj ljudi u svoj život. Takođe, bila je pomalo muškobanjasta i gruba, što i nije preterano čudno s obzirom da je odrasla pored oca boksera i njegovih prijatelja, i da je više vremena provodila u zagušljivim svlačionicama sportskih dvorana i uz bokserski ring nego u kući i igraonicama, pa nije imala baš preterano mnogo pažnje od muškog dela škole.

Majka je nju i oca napustila kada je Aurora bila mala, pa nije imala ženskog uzora i nije baš bila vična u tim ženskim stvarima kao što su šminkanje, sređivanje i friziranje, sve dok nije počela da radi u "Erupciji". Gabi je odustala posle nekoliko neuspelih pokušaja da je promeni, ali devojke koje tamo rade su bile mnogo upornije i naučile su je neke osnovne stvari, kao i neke ne tako uobičajene. Doduše, nije baš bila poletna da u školi primeni ono što je naučila od dama koje za život zarađuju skidajući se u klubovima za gospodu, pa je nastavila po starom.

Ta, ne baš velika popularnost kod suprotnog pola nije joj preterano ni smetala. Ni ona nije baš bila zainteresovana za njih, bar ne za one koji su se nalazili u njenoj školi. Znala je da nije ružna i da ne izgleda loše, možda samo malo zapušteno ili kako je Gabi često znala reći nepristupačno i zastrašujuće. Ako neki muškarac može biti zastrašen devojkom od metar i žilet, koja nije teža od vreće cementa, onda njoj takav muškarac i ne treba, opravdavala je svoju nezainteresovanost.

Pošto Gabi i dalje nije dolazila za sto, Aurora je krajem oka primetila da se zadržala baš pored stola svoje bivše prijateljice Sabrine, ali ne da bi pričala sa njom već sa jednim od momaka koji su tamo sedeli. To je inače bio sto za kojim je sedela elita škole, ili u prevodu najpopularniji i najbogatiji klinci srednje škole "Vestvud Haj".

Naravno, za stolom se nalazila Sabrina, kao vođa navijačica i njen momak i ujedno kapiten fudbalskog tima, Lenard. Njegova sestra Heti, za koju je Aurora uvek mislila da ne pripada tom društvu jer je delovala previše simpatično i normalno, za razliku od većine ostalih. Zatim Endi, takođe fudbaler ali i predak osnivača škole i pripadnik najstarije i jedne od najbogatijih porodica u gradu. Pored njega je sedeo momak sa kojim je Gabi pričala i kojem je Aurora stalno zaboravljala ime, Džon ili Džek, takođe sportista, i naravno na kraju braća Rajder, Mark i Kolt.

Svi su želeli biti viđeni pored ili za tim stolom ali samo retkima je ta "čast" bila ponuđena. Zato su se svi prilično začudili kada su prošle godine dvojici novih učenika ponuđena instant dobrodošlica. Naravno, posle nekog vremena svima je postalo jasno zašto su braća Rajder bez dvojbe pripadali upravo za tim stolom.

Osim dobrog izgleda i šarma koji je bio najpresudniji u osvajanju ženskog dela, mlađi Mark je svojom harizmom i neposrednošću osvojio i mušku populaciju i time iako nov, stekao titulu najpopularnijeg učenika na kraju prošle školske godine. Niko se nije previše začudio ni kada je stariji, koji osim dobrog izgleda nije imao nekih drugih sličnosti sa bratom uskoro postao i neka vrsta vođe njihove grupe.

Njegov impresivan stas i samouverena arogantna pojava, zahtevali su pažnju i skoro agresivno nametali autoritet. Aurora je primetila i to da je koliko god ih privlačila, većinu ipak zastrašivala ta mračna aura nedodirljivosti koja se širila oko njega. Iako je stalno bio okružen ljudima delovao je izdvojen i nepristupačan.

Nemoguće da i ja nekome Tako delujem?!

„Džek me je uprkos Sabrininom protestu pozvao da dođem na sledeći trening." Gabi je sedajući, veoma glasno i veoma ponosno podelila tu informaciju, i kao uvek dobila nepodeljenu pažnju i od Aurore, kao i od učenika za susednim stolovima.

Nastavila je sa pričom tokom celog ručka, ne dajući mesta za bilo kakve druge misli i teme i Aurora je znajući da nema pomoći u zaustavljanju uragana Gabi, klimala glavom i trudila se pohvatati sve rečeno ostavljajući svoja pitanja za neki drugi put.

Subote su bile posebno naporne i ne baš Aurorin omiljen dan u sedmici. Od ranog jutra, ako je dobar dan, sprema kuću koju je zapustila preko nedelje zbog školskih obaveza, pere veš i koristi slobodne trenutke da uradi domaći, koga uvek ima poprilično preko vikenda.

Takođe, vodi računa da sve to uradi najkasnije do osam uveče, jer se mora spremiti za posao i stići u 'Erupciju' najkasnije do devet. Pored svega toga, pokušava biti što tiša u obavljanju svih tih poslova da ne uznemiri oca, jer u suprotnom ima još milion dodatnih obaveza.

Ova subota, nažalost, od početka nije bila od onih koje se mogu računati kao "dobre".

Probudio ju je tresak i lom iz kuhinje i kada je strčala niz stepenice, onako bunovna i neispavana, zatekla je tatu kako ljutito baca šerpe po stolu i gunđa nešto sebi u bradu.

"Tata?!", pitala je tiho, skoro bojažljivo, nesigurna kakav mu je dan.

"Gde dođavola držiš šolje za kafu? Ne živiš samo ti u ovoj kući, imaj malo obzira i za druge," ljutito je prosiktao i dalje dodatno razbacujući po ionako neurednoj kuhinji.

"Izvini tata, evo!" Prilazeći polako i trudeći se da ga dodatno ne iznervira, iz ormarića iznad sudopera, gde stoje proteklih osamnaest godina, izvadila je šolju i dodala mu je pitajući ga usput da li želi da mu ona skuva kafu.

"Ja nisam nesposoban, znaš!", odgovorio je grubo uzimajući šolju iz njene ruke da bi odmah zatim njegov izraz lica počeo da se menja iz ljutitog u zbunjen, a iz ruke koja je počela da se trese na pod je uz glasan tresak ispala ta ista šolja.

Aurora je bez reči uhvatila, sada već totalno drugačijeg čoveka za ruku i polako ga, da izbegne krhotine po bosim stopalima, odvela do fotelje u boravku polako mu kao malom detetu govoreći da ostane tu da sedi dok se ona ne vrati. Ona se kao i svaki put kada se ovako nešto desilo, vratila da počisti nered koji je napravio.

Njen otac, Ričard Riči Donovan znan i kao "Strela" nekada je bio svetski prvak u boksu, u superteškoj kategoriji. Godine u ringu i udarci koje je zadobio su doprineli da sa nepunih četrdeset godina oboli od ozbiljne demencije, koja je prouzrokovana teškim povredama glave.

Simptomi su bili gubitak pamćenja, kao i povremeni gubici svesti, poremećaj ravnoteže, često menjanje raspoloženja i povremeni izlivi besa. Srećom, sećala se oca kakav je bio pre bolesti, brižan, pažljiv i divan samohrani otac koji se borio da je zadrži pored sebe, i samo to joj je davalo snagu da nastavi dalje i da se zauzvrat sada ona brine o njemu.

Bes je često bilo i njeno srednje ime u trenucima kada je otac imao ispade kao što je ovaj od jutros. Naravno, nije pomogla i neispavanost, osećaj nemoći, frustracija zbog nemanja kontrole i nedostatak pomoći.

Bacala je ostatke razbijene šolje ljutito u kantu za smeće i po ko zna koji put pomislila da bi joj bilo bolje da su je odveli u dom.

"Tamo bih bar imala vremena za sebe i ne bih morala više da ga gledam!", ljutito je mrmljala za sebe.

Kada je završila sa kuhinjom, sve vreme nabrajajući milion razloga zbog kojih bi joj bilo bolje van ove kuće, bes je prošao i kada je napravila doručak i kafu i prodrala se: "Tata!"

Pošto nije bilo odgovora otišla je u boravak po njega i zatekla ga kako mirno spava u fotelji u istom položaju u kom ga je i ostavila.

Gledala je tog nekada ogromnog čoveka, koji je sada bio samo senka nekadašnjeg sebe, i kao i obično posle besa koji ju je brzo prošao, nastupio je osećaj krivice i tuge. Kleknula je pored fotelje i spustila glavu u njegovo krilo, prekrivajući svoju kosu njegovom mršavom ali još uvek velikom šakom, i na trenutak zažmurila i vratila se u prošlost gde se pored ovog čoveka osećala kao najsrećnija i najsigurnija devojčica na svetu.


/.../

"Riči, znaš da ovo nije mesto za devojčicu. Ne možeš nastaviti da je svakodnevno dovodiš."

Mala Ro je sedela ispred ringa u kojem su sparingovali čika Rej, tatin najbolji prijatelj i suvlasnik sportske dvorane, i njen tata, i šaputali misleći da ih ona ne čuje.

"Pa šta da radim sa njom, znaš da nemam sa kim da je ostavim a ionako, ona ne bi nigde ostala već bi došla za mnom čim niko ne bi gledao. Sećaš se katastrofe sa časova baleta?"

"Ta mala je svojeglava i tvrdoglava kao mazga a tek joj je šest. Šta li će tek biti kada bude starija?!"

"Baš me interesuje na koga je?", rekao je Rej sarkastično, što mu je donelo jedan desni kroše koji nije uspeo izbeći, ali koji je prekinuo priču.

Mala Ro je naviknuta na njihove sparinge i ni malo uplašena razmenjivanjem udaraca, počela da navija veoma glasno i svom snagom bodrila Ričarda, što je izmamilo par osmeha u dvorani, koje ona uopšte nije primećivala gledajući najjačeg i najboljeg čoveka na svetu. Svog tatu.

Posle treninga i tuširanja, Ričard je kao i obično podigao svoju malenu devojčicu na svoja široka ramena, i odveo je na najbolje palačinke sa sladoledom u gradu.

/.../


Iz sećanja ju je trgao jak očev kašalj, koji je potresao celo njegovo telo i probudio ga. Na trenutak je imao onaj isti zamagljeni i nefokusirani pogled kao i inače, a onda su se njegove zelene oči, toliko slične njenima, razbistrile i posle dugo vremena joj se obratio kao nekada: ""Trnoružice" šta radiš na podu?"

Kao mala je mrzila što joj se obraća kao princezi iz neke glupe bajke, jer je ona samo želela biti borac kao njen tata, ali sada joj je to bilo nešto najlepše što je čula u proteklih nekoliko meseci.

"Zaspala sam tata," odgovorila je ustajući, i pružajući mu ruku nastavila, jedva se suzdržavajući da mu se ne baci u naručje i time ga samo dodatno zbuni: "Hajde, ohladiće nam se doručak."

U ovakvim trenucima je znala da mora da se ponaša prema njemu kao da je sve potpuno normalno inače bi ga uznemirila i ubrzo bi izgubi fokus.

Zajedno su otišli polako do kuhinje gde je Aurora koristeći ovu retku priliku tatinog lucidnog stanja pokušala da razgovara što više sa njim, prepričavajući mu sve šta se dešava, izostavljajući naravno deo gde mu saopštava da radi vikendom u striptiz klubu.

Nekako je mislila da taj podatak neće baš najbolje prihvatiti u ma kakvom stanju bio, pa ga je preskočila.

Pričali su i smejali se, i mislila je da joj ovaj dan, iako je loše počeo posle ovoga, definitivno ništa neće moći pokvariti. Napokon je, posle dugo vremena, bar na nekoliko sati dobila svog tatu natrag. 


***


Sa slušalicama u ušima i pod punom radnom spremom, uz do daske pojačanu pesmu Radioactive od Imagine Dragons, upravo se spremala početi čišćenje svlačionice kada su devojke počele da ulaze unutra jedna za drugom.

Zbunjeno ih je posmatrala a onda bacila pogled prema ogromnom satu koji je visio na zidu sa njene leve strane, da bude sigurna da nije pogrešila.

2:20, još uvek prerano za kraj nastupa.

Vadeći slušalice i okrećući se ka vratima pitala je novu devojku, visoku crnku koja je u tom trenutku prolazila pored nje: "Šta se dešava?"

Ova ju je ignorisala zauzeta bacanjem svog kostim u ugao sobe i trpanja zgužvanih novčanica u torbicu koju je zgrabila sa stola.

"Neki kreten je uleteo vičući i praveći haos i Rej je napravio fajront," odgovorila je Su, krupna plavuša koja je bila jedna od najstarijih devojaka u klubu.

"Jesu li svi ok!", zabrinuto je pitala Aurora. "Da li je Rej dobro?"

Čudila se da nije ništa čula, ali svlačionica je bila prilično udaljena od glavne sale a i u ušima je imala slušalice sa veoma glasnom muzikom pa je tako uspela sve propustiti.

"Devojčice, Rej je odlično baš kako i izgleda!" Su je oblizujući usne dodala, i praćena smehom ostalih devojaka sela na svoje mesto pred ogledalom.

"Da li je taj čovek slep pa ne vidi da može da te ima čim pucne prstima?", pitala je Lena, sitna plavuša sa ogromnim grudima, koje je upravo oslobodila iz minijaturnog gornjeg dela kostima.

Ostale devojke su se pridružile komentarisanju već svima dobro poznate činjenice da je Su, iako već u kasnim tridesetim zatreskana poput šiparice u Reja, koji je, bar je tako izgledalo bio totalno ignorantan na to.

"Ne znam šta vidiš u tom namrgođenom starkelji?", ubacila se nova devojka, kojoj Aurora nije znala ime osim onog, ne baš preterano originalnog scenskog, "Crna pantera".

"Taj "starkelja" kada bi te uhvatio u svoje šake bi ti pokazao šta je prava muškarčina," odgovorila je Su skidajući šminku i dodala podrugljivo: "Doduše, ne verujem da bi ti bila u stanju da izdržiš njegov tempo, njemu treba prava rasna ženka, a ne anoreksična mačkica."

Pre nego je ova uspela da odgovori, sa drugog kraja sobe, Džena, prelepa crnkinja koja je inače veoma retko učestvovala u razgovorima između devojaka dodala je cerekajući se: "Slučajno sam mu videla opremu u kupatilu i mogu da vam kažem da mislim da ima pogrešnu boju kože."

To je izazvalo navalu smeha i zvižduka od strane devojaka koje su počele da ispituju Dženu da im vizuelno dočara tu veličinu, a Su je u svoj toj galami povikala prema Aurori:

"Devojčice, hoćeš li pomoći ovoj jadnoj devojci;" pri tome pokazujući na sebe, "i uputiti koju lepu reč o meni svome, čika Reju. Nije humano da tako obdaren čovek nema na kome da koristi svoj alat, pa bojim se da će zarđati ako Ga ne podmazuje."

Odmahujući glavom, naviknuta na slične i još puno vulgarnije razgovore Aurora joj je dala ultimatum:

"Ako mi obećate da predamnom više nećete spominjati Rejev "alat", ispitaću ga malo i pogurati u pravom smeru."

"Važi," odmah se složila Su, pa ustajući sa stolice dramatično dodala: "Devojke, na vašu veliku žalost od danas Rejevu impresivnu opremu nećemo više stavljati u usta. U stvari, vi nećete, a ja ako devojčica uradi sve kako treba neću je vaditi odatle!"

To je naravno izazvalo još glasnije ovacije, gromoglasno smejanje i dobacivanje na šta je Aurora samo prevrnula očima i promrmljala: "Gora sam ja što sam uopšte bilo šta govorila."

Još neko vreme su nastavile sa pričom i smehom, često pokušavajući ubaciti i nju u razgovor, ali uvek se bolje zabavljala slušajući ih sa strane nego učestvujući, jer su devojke bile urnebesne i čak imale veoma poučne priče. Bar onoliko koliko poučan može biti razgovor o erotskom potencijalu svakodnevnih situacija, i njihovoj praktičnoj primeni.

Ubrzo su završile presvlačenje i krenule kućama, pozdravljajući se i ostavljajući je da pospremi za njima. Srećom, večerašnje devojke su bile jedne od njoj najdražih i ujedno i najčistijih pa nije imala preterano mnogo posla.

Nedugo posle njihovog odlaska i ona je bila spremna za odlazak kući i kao i uvek, javila se Reju, koji ju je skoro svaki put ispratio do parkinga gde su zajedno sačekali taksi.

"Čula sam da je bilo nekih problema?", pitala je prilazeći mu i gledajući oko sebe, ne primećujući ništa neobično. Danas su pored nje još dva momka čistila klub pa je sve već bilo na svom mestu. 

"Jedan od prošlonedeljnih boraca je došao po revanš," odgovorio je Rej, ne dižući pogled sa papira koje je popunjavao.

"Revanš sa kim, "Mirotvorcem"?"

"Pa ukoliko mi nije promaklo, ni ti ni ja se nismo prošli vikend borili!" sarkastično je promrmljao i bila je prilično sigurna da ga već nervira sa pitanjima. To je naravno nije sprečilo da doda još koje.

"Pa zar ne zna da Kol..., ovaj, "Mirotvorac" dolazi samo kada je najavljena borba?"

Rej je podigao glavu ka njoj i pogledao je mršteći se, a onda nastavio sa pisanjem i prokomentarisao: "Rekao je da ga je zvao, a pošto ga nije zatekao ovde mislio je da može na meni da iskali svoje nezadovoljstvo."

"Gde si ga zakopao?", pitala je namerno, već znajući da Rej ne bi nikoga povredio, pogotovo ne nekog glupog klinca, ali znajući da će ga samo dodatno iznervirati.

"Šta si ti, istražitelj ili čistačica? Vozi kući ako si završila. Maks će te otpratiti večeras jer ja ovo moram da završim."

Klimnula je glavom i krenula ka vratima kada ju je zaustavilo pitanje, "Kako je on?"

Nije bilo potrebe da pita ko, samo je trudeći se da ne zvuči previše utučeno odgovorila: "Isto".

"A ti?"

"Isto!", odgovorila je tiše, sležući ramenima i nastavila ka izlazu praćena Maksom, momkom iz obezbeđenja.

Kada su izašli napolje dočekala ih je kiša koja je padala prilično jako nošena i naletima vetra. Ni jedno nije imalo kišobran i Maks je ponudio Aurori svoju kožni jaknu jer je na sebi imala samo tanku duksericu. Zahvalila mu se i dok su došli do parkinga na kojem nije bilo žive duše, samo nekoliko automobila i njih dvoje, on je već bio potpuno mokar.

Čim su ugledali farove taksija kako skreće u ulicu, okrenula se ka Maksu i rekla mu da se vrati u klub inače će se ozbiljno prehladiti. Videla je po njemu da mu se ta ideja dopada i iako je znala da je politika kluba da obezbeđenje mora da se pobrine da svaka devojka uđe u kola ili taksi nije videla ništa strašno u tome što joj neće otvoriti vrata. 

Uostalom, ono šta Rej ne zna, neće ga ubiti!

Kao da je samo čekao njenu potvrdu čim je izgovorila: "Idi, biću dobro," Maks je trčeći odjurio ka vratima.

"Tvoja jakna," povikala je za njim ali on je samo odmahnuo rukom i otvarajući vrata rekao: "Vratićeš mi je sledeći vikend."

U trenutku kada su se vrata za njim zatvorila kao da su svi čekali upravo taj trenutak za akciju. Prvo je ugledala veliki crni automobil koji je izleteo is sporedne ulice i presekao put taksiju. On se naglo zaustavio i ubrzo zatim, kada je vozač taksija video da iz automobila izleću dvojica muškaraca, ubacio u rikverc i na njeno iznenađenje i razočarenje odvezao.

"Daj koji ti je kurac, ne moraš to da radiš!", vikao je sitniji muškarac, trčeći za krupnijim i pokušavajući ga povući za rukav.

Krupniji je samo povukao ruku i sa lakoćom se oslobodio stiska, ne progovarajući ni jednu reč.

Sitniji je nastavio, očigledno nepokoleban prvim neuspehom i ponovo ga uhvatio ovaj put malo snažnije i unoseći mu se u facu vikao: "Ako te neko vidi i prijavi najebaćeš."

"Znaš da je on to rekao samo da bi te dovukao ovde. Na nasedaj na te fore."

U tom trenutku Aurora je prepoznala dvojac koji se prepirao i povukla se neprimetno u senku, što je tiše mogla, ne želeći da bude otkrivena.

Sa svoje leve strane je začula komešanje i ugledala nepoznatog mladića kako krupnim koracima prilazi i podrugljivo, sa besom u glasu komentariše: "Vidim veliki Mirotvorac je poveo i pojačanje. Šta je, bojiš se jer znaš da si me prošli put dobio na prevaru?"

"Ajd' ne seri, pošteno te je pobedio," povikao je Mark krećući da stane ispred brata ali ga je ovaj začuđujuće blagim pokretom ruke zaustavio i gurnuo iza sebe zaklanjajući ga od pogleda nepoznatog mladića ali i Aurore.

Ona je sa morbidnom znatiželjom i blagim uzbuđenjem gledala kako Kolt neverovatnom brzinom prilazi mladiću, i jednim ga brutalnim udarcem u glavu obara na zemlju.

Ovaj je pao uz zvučni tup udarac, i čak i iz daljine mogla je da vidi da mu je lice u haosu. Kolt se sagnuo i povukao ga grubo za majicu. Začulo se cepanje tkanine dok ga je podizao na noge.

Ne dajući mu priliku da dođe sebi, još uvek ga jednom rukom držeći, drugom mu je zadao još jedan prilično snažan direkt u lice koji je i čula na toj udaljenosti, pored jake kiše, a to je samo potvrdilo njegovu jačinu.

Nije tu bilo nikakve elegancije, gracioznosti ili tehnike kakvu je od Mirotvorca viđala u ringu, već čisto sirovo divljaštvo.

U tom trenutku je mladiću iz nosa šiknula krv i pomešala se sa vodom koja je kapala niz njegovo lice, natapajući mu majicu i slivajući se na Koltovu ruku.

"Niko. Ne. Preti. Mojoj. Porodici!"

Svaku reč, Kolt je izgovarao sa takvom hladnoćom u glasu da je kroz Auroru nesvesno prošla jeza koja nije imala ništa sa hladnom kišom koja je natapala njenu odeću.

Jednom prilikom čula je Reja kako upoređuje borbu u ringu sa uličnom borbom i setila se da je rekao : "U uličnim borbama nikada nije u pitanju samo ko je jači ili sposobniji, već koliko daleko si spreman da ideš."

Mladić je verovatno u Koltovim očima video da je on spreman ići do samog kraja i to ga je očigledno prepalo jer je podigao ruke u znak predaje, i počeo kroz krkljanje da se izvinjava.

U daljini su se začule policijske sirene i Mark je užurbanim ali blagim glasom, kao da se obraća divljoj životinji upozorio Kolta da moraju da idu. On je još par sekundi kao u transu gledao u krvavog mladića ispred sebe, i izgledalo je kao da razmišlja da li da ga dokrajči, što je čak i za Auroru koja je ceo život bila izložena borbama, tučama i nasilju bilo, morala je da prizna prilično zastrašujuće.

U trenutku kada je policijski auto već počeo da skreće u uličicu, pustio je mladića i uskočio u auto koji je Mark već upalio. Baš u trenutku kada su prolazili pored mesta gde je stajala, vrata kluba su se otvorila i obasjala je. Odmah je shvatila da je otkrivena jer su se dva para tamnih očiju, iz jurećeg automobila zadržala na njoj sve dok nisu zamakla iza ugla. Okrenula se ka Reju koji je panično trčao ka njoj izgledajući veoma ljutito, dok se u isto vreme policijski auto zaustavljao sa njene druge strane i pomislila je,

Sranje, sad' sam stvarno najebala! 

    "On je veliki Ro, može te puno povrediti." Gledajući negde iznad njene glave, čak je i David izrazio zabrinutost.

"Nema šanse, ne lupajte!"

"Kao što nema šanse da te udari?", prokomentarisala je Gabi ljutito, pokušavajući puderom prekriti masnicu koja se nalazila ispod levog oka njene prijateljice.

"Možeš li samo da prekriješ to i da primenimo temu!?", pitala je Aurora i primetila sažaljivi pogled koji joj je Gabi uputila, što ju je dodatno iznerviralo.

Aurora je znala da se oni brinu za nju i da ne misle ništa loše ali jednostavno, nije želela da sluša da govore loše stvari o njenom ocu. Ona je najbolje znala kakav je i šta od njega može očekivati i niko nije imao prava da se meša i govori joj suprotno, čak ni njih dvoje. Nestrpljivo je sačekala da Gabi završi a onda brzo skočila sa haube auta na kojem je sedela, i užurbano krenula ka školi, ne čekajući niti proveravajući da li je prate.

Tek što je zakoračila u hodnik, sklanjajući se od jednih, ugledala je druge dve osobe koje su je tamo čekale.

Jebote,... koji sam ja baksuz!

Naravno, stajali su na prvi pogled opušteno, uobičajeno okruženi svojim prijateljima, ali ne i na svom uobičajenom mestu i odmah je znala da su tu samo da bi imali direktan pogled na ulazna vrata i nju kada uđe. To se naravno na njenu žalost ispostavilo kao tačno.

Prošla je pored njih, gledajući ispred sebe, ali primetila je krajem oka da su se odvojili od grupe i krenuli za njom. Pretpostavljajući da neće moći da izbegne razgovor, pogledala je levo desno po hodniku i čim je ugledala prvu praznu učionicu, ušla je i okrenula se ka vratima znajući da neće proći puno vremena dok se ne pojave.

Kolt je ušao prvi i brzo pogledom prešao po praznoj učionici a tek onda propustio i Marka.

"Šta si očekivao, specijalce?" pitala je podrugljivo, a onda ne čekajući odgovor nastavila, ne želeći da im da priliku da joj postave pitanja na koja ona nije želela da odgovara.

"Ajde da završimo što pre sa ovim," rekla je, prekrstivši ruke ispred sebe, i pokušavajući im ne pokazati da nije prijatno imati ispred sebe dva ne baš prijateljski nastrojena momka, koje da bi gledala u oči mora prilično zabaciti glavu unazad.

"Prvo, nisam ništa rekla policiji. Lako je glumiti naivnu, uplašenu devojčicu pogotovo kada se to od tebe i očekuje tako da su mi bez problema poverovali. Drugo, iako sam ja rekla da nisam ništa videla jer sam samo prolazila tim parkingom baš u trenutku kada je sve završilo i da nisam nikoga prepoznala, oni će verovatno nastaviti da se raspituju jer je valjda onaj što si ga pretukao neki nećak šefa policije." Govorila je sve vreme gledajući u Kolta ali Mark je bio taj koji je pitao: "Da li imaju ime?"

"Osim približnog opisa nemaju ništa. Uostalom, nije mogao baš da prizna odakle se poznajete pa je rekao da je bila neka sačekuša i da vas nije prepoznao."

"Zašto si ti bila tamo?" Opet je Mark bio taj koji je postavio pitanje, i iako svejedno ne bi iskreno odgovorila, senka koja je pala na njih poštedela ju je objašnjenja, i sve troje su pogledali ka ogromnoj figuri koja je blokirala vrata. David, koji je sve, čak i Kolta gledao sa visine rekao je kratko: „Ro?", ne zvučeći ni malo preteće, ali sama njegova pojava je znala kod ljudi izazvati takvu reakciju pa se Aurora na trenutak zabrinula kako će Kolt reagovati.

Pre nego mu je uspela reći da nema razloga za neprijateljstvo, bojeći se da će povrediti Davida, on ju je iznenadio i očima dao znak Marku da izađe van. David se sklonio u stranu i propustio ih, sve vreme prateći pogledom telo starijeg brata za kog je na neki način sigurno osetio da bi mogao biti pretnja. Kolt je izlazeći pogledao Davida i Aurora je pomislila da verovatno pokušava uspostaviti neku vrstu dominacije i pokazati svoju superiornost, i da nije pažljivo gledala ne bi primetila skoro blagi pokret glave kojim kao da je izrazio odobravanje ili respekt?

Povikala je za njima: "Nema na čemu!" i Markova glava je provirila na sekund ponovo u učionicu. „Hvala!" Nerado je priznala ali zvučao je zaista iskreno.

„Mislio sam da nisu dobri prema tebi?" Kada su ostali sami pravdao se David, koji nikada nije voleo svoj izgled koristiti u zastrašivanje drugih i uvek se osećao loše zbog toga.

„Sve je u redu, ne brini se," odgovorila je, a on je kroz svoj uobičajen iskren osmeh rekao: "Sviđa mi se onaj veliki!", očigledno misleći na Kolta.  Onda je skoro zabrinuto pitao: "Je l' u redu da nam se sviđa?"

Aurora se nasmejala i uhvatila Davida pod ruku. "U redu je da nam se sviđa," a onda više za sebe dodala, "...ali nije baš pametno."


***


Izlazeći iz škole, Aurora se pozdravila sa Gabi i Davidom i krenula kući pešice. David je imao zakazan neki pregled kod doktora i Gabrijela je obećala njegovim roditeljima da će ga dovesti do bolnice. Aurora im se nije pridružila jer je kao i uvek posle škole gledala da što pre dođe kući, samo da proveri da je tamo sve u redu. Iako je u zadnje vreme skoro po ceo dan njen otac provodio u svojoj sobi, osećala se bolje kada se i sama u to uveri.

Gomila automobila je odlazila sa školskog parkinga i svi su trubili jedni drugima pozdravljajući se i želeći što pre da odu, pa Aurora, zadubljena u svoje misli nije ni obraćala pažnju na zvuk sirene koji je čula u blizini. Kada se još nekoliko puta sirena oglasila direktno iza nje, okrenula se iznervirano, i shvatila da je trubljenje sve vreme i bilo upućeno njoj. Prepoznala je vozača i odmah nastavila dalje još brže, ignorišući ga i nadajući se, iako je i sama znala da je to uzaludno, da će shvatiti da je nepoželjan i produžiti.

Kako on nije odustajao, i sada se već kretao paralelno sa njom shvatila je da privlače mnogo pažnje pa je nevoljno zastala i okrećući se ka automobilu susrela se sa dobro poznatim plavim očima, koje su je gledale preko do pola spuštenog prozora.

„Uđi, odvešću te!"

„Šta hoćeš?", grubo je pitala, ne skrivajući odbojnost.

„Koliko puta treba da pustim voda da bi ti zauvek nestao?"

„Pa daj Ro, kakav je to rečnik, zar se tako pozdravlja stari prijatelj?"

„Ti i ja nikada nismo bili prijatelji," odgovorila je hladno i opet krenula dalje.

„U pravu si, bili smo mnogo više. Ajde sada upadaj, nemoj da se praviš luda," nastavio je i dalje prijateljskim tonom sve dok nije video da ga ignoriše, a onda je sledećom rečenicom zaustavio Auroru u sred koraka i oboje su znali da je ovu rundu dobio.

„Mogu ja i da te sačekam kod kuće sa Ričijem, pa da tamo svi zajedno popričamo,"okrutno je rekao udarajući tamo gde je znao da je najslabija. Nemajući izbora, sela je u auto i kada je krenuo, jedva se suzdržala da ne iskoči kada je ležerno stavio ruku na njeno koleno.

„Dobro izgledaš," rekao je i kada je njegovu šaku, što je mogla grublje gurnula sa sebe uputivši mu uz to i upozoravajući pogled, nasmejao se i dodao: „Vidim nisi se promenila. I dalje si vatrena kao i -"

„Ajde prekini sa sranjima i reci zašto si došao!"

„Možda si mi nedostajala, dobro smo se zabavljali nekada, sećaš se?", nastavio je sa svojom malom predstavom.

Aurora je posmatrala muškarca ispred sebe, i sada, kada ga je napokon videla bez ružičastih naočara pitala se kako mu je mogla ikada verovati. Površan i sa jako malo interesovanja za bilo šta ili koga drugog osim sebe, prvenstveno je vodio računa o tome kako izgleda.

Uvek željan pažnje drugih ljudi i uživajući u tome da bude zapažen, pogotovo od strane žena, ulagao je sve u svoju pojavu. Smeđu kosu, malo dužu i razbarušenu kao da je tek ustao na koju su glupe devojke padale, u stvari je nameštao pola sata pred ogledalom. Lažan osmeh koji je imao na usnama i ispod kog su se videli snežno beli zubi koje je skupo platio, nije dolazio ni blizu očiju, koje su iako zaista prelepe boje, bile u stvari hladne i prazne. Nisu čak delovale ni zlobno ili pakosno, već kao da su potpuno lišene života. 

On je bio veoma lepo upakovana prazna kutija. Sve na njemu je bilo lažno, ne samo osmeh. Sat koji se sijao na ruci bio je odlična kopija, kao i naočare zakačene za otvor košulje. Aurora je to znala jer mu je ona osvojila novac kojim ih je kupio.


/.../

Ustaj Ro, koji ti je kurac, ajde!"

Aurora je klečala i šakama se naslanjala na prljavi betonski pod, kašljući i pljujući krv. Jezikom je prešla po zubima i odahnula osetivši da su još uvek svi na broju. Jedan trenutak nepažnje skoro ju je koštao pobede. Devojka je bila prilično brza za nekog tako velikog i Aurora je pogrešnu procenu skupo platila.

Polukružnim udarcem leve ruke protivnica ju je zakačila po obrazu pritom joj srećom samo raskrvarivši unutrašnju stranu usne, i dok je ona podignutim rukama krenula da zaštiti desnu stranu lica, jak iznenadni udarac u desnu stranu stomaka oborio ju je na kolena.

Pokušavajući da povrati dah, čula je u daljini Zejnovo ljutito vikanje da ustane, i ipak još uvek nesigurna na nogama ispravila se, ne želeći da preda borbu.

Pokušala je da zada nekoliko udaraca ali većina nije prošla odlična blokiranja, i već je bila na izmaku snage kada je zapazila mali prozor u odbrani. Iskoristila je priliku i zadala jedan prilično jak desni kroše, a onda kada je na trenutak pri primljenom udarcu devojka spustila ruke, Aurora je iskoristila svu preostalu snagu i levicom koja je iako ne dominantna bila podjednako jaka, zadala odlučujući udarac u bradu i oborila protivnicu na pod. Devojka je ostala ležeći a Zejn je doleteo i podigao Auroru pre nego je i potvrđeno da je pobedila.

Koji je ovo bio kurac. Pa ona je duplo teža od mene, šta si mislio?", pitala je Aurora besno ga odgurujući od sebe.

Znao sam da ti to možeš lutko, čak sam unapred podigao lovu od klađenja. Vidiš koliko verujem u tebe?"

Nadam se samo da se isplatilo biti pregažen od ovog buldožera i da smo dobro zaradili?!"

Ljubavi, što se tiče zarade trenutno nemamo ništa ali sledeć-„ počeo je da objašnjava ali ga je prekinula.

Daj jebote, pa sada si rekao da si podigao lovu unapred! Je l' ti me zajebavaš? Uostalom, rekla sam ti da mi trebaju pare. Za deset dana počinje škola!"

Ro, pa valjda će ti stari kupiti knjige i sve te gluposti. Ja sam investirao u našu budućnost. Pogledaj," pokazao je novi sjajni sat na zglobu desne ruke.

Ovaj sat je najbolje odrađena kopija koju si ikada videla. Nema šanse da neko provali da nije original. Znaš da moram da ostavim dobar utisak kada ugovaram poslove. To radim zbog nas. Da se sklonimo iz ovih odvratnih garaža punih pacova." Dok je pričao sa gađenjem je gledao u jednog, koji je upravo protrčao improviziranom svlačionicom gde je Aurora pokušala da se presvuče ne dodirujući bosim nogama pod.

Ne nudeći joj pomoć nastavio je: „Zato treba i ti da se malo potrudiš i porazgovaraš sa Rejem da mi ugovori par razgovora."

Ali Zejn, -„

Ajde, nemoj sada da opterećuješ svoju lepu glavicu sa tim, odmori se pa ćemo kasnije o tome. Već sam ugovorio novu borbu. Ova će nam doneti još veću lovu i onda izvodim moju najbolju devojku na neku fensi večeru. Ti zaslužuješ samo najbolje i to ćeš i dobiti."

Važi," odgovorila je Aurora bacajući krvavu pocepanu majicu u metalnu kantu pored vrata.

/.../


Zar je moguće da sam bila takva glupača!?, sa nevericom je pomislila, gledajući sat na njegovoj ruci i prisećajući se kako je došao do njega. To što ju je ostavio bila je nešto najlepše što je mogao da učini za nju. Toliko se promenila da nije verovala da je pre nešto više od godinu dana ona bila ta naivna devojka.

„Dobro,..." rekao je i napokon prestao sa glumom kada je shvatio da mu ovaj put neće uspeti šarmirati je. „...Imam zakazane neke borbe i trebaš mi."

„Džaba si dolazio, ne borim se više, posebno ne za tebe," kao iz topa je odbrusila.

„O, ne ne ne;" rekao je cerekajući se skoro podrugljivo. „Ne trebaš mi ti da se boriš, ne radim više te amaterske sitne dilove. Sada sam među ozbiljnim igračima," objašnjavao je pun sebe i Aurora se ugrizla za jezik da ne počne gromoglasno da se smeje na njegovo večno umišljanje veličine i bitnosti.

Zejn je uvek patio za nekim prestižem i moći, i jedno vreme je mislio da će preko njenog oca i Reja doći do nekih važnih ljudi. Kada je saznao da je Ričard bolestan i više nije u kontaktu sa ljudima iz tog sveta, a da Rej ne želi da mu pomogne, šutnuo ju je i prešao na novu žrtvu. Pošto mu očigledno ni ona nije pomogla napredovati u njegovim precenjenim ambicijama, zadnje što je Aurora čula je da se pritajio jer je dugovao nekim opasnim tipovima.

„Dobro šta onda hoćeš od mene?"pitala je već gubeći strpljenje.

„Mirotvorca," rekao je, i Aurora je ne mogavši sakriti iznenađenje pogledala u njega. Brzo je povratila kontrolu i pokušavajući da zvuči što prirodnije, praveći se blesava pitala: „Pištolj?"

„Ne seri, znaš o Kome pričam," planuo je a onda kao i uvek, naviknut da skriva svoje pravo lice, malo mirnije dodao: „Prošle subote sam bio u 'Erupciji' i pogodi koga sam video sa krpom u ruci kako briše ogledala? Prilično si nisko pala moram priznati, na vreme sam te se rešio."

Stegnula je šake i nekoliko puta duboko udahnula ne dopuštajući da je iznervira svojim izrugivanjem. Shvatila je i da ne vredi da tvrdi suprotno pa je mirno potvrdila da radi tamo, ignorišući ostalo, ali mu je rekla i da ona ne komunicira sa borcima. To je zaista bila istina i mogla je zvučati potpuno iskreno govoreći mu to.

„Pitaj ga sam sledeći put kada dođeš u klub da se bori za tebe. Šta imam ja sa tim?" 

Ako dođeš ponovo.

Pitala se kako je uspeo i prvi put da dobije pozivnicu, ali nije verovala da će joj iskreno odgovoriti pa je zadržala i pitanje i mišljenje za sebe.

„Misliš da nisam pokušao doći do njega?! Ne, čekao sam tebe da mi to predložiš!" ponovo gubeći masku počeo je da viče, i lice mu se izobličilo otkrivajući ono pravo, ni malo privlačno.

„Rej mi nije dopustio," napokon je rekao, i Aurora je odahnula sa olakšanjem. Mislila je da će tražiti od nje da mu otkrije identitet Mirotvorca, ali on je samo želeo pristup Reju.

„Jesi ti na nekim drogama pa misliš da bi ja tebi pomogla u bilo čemu?"

„Aurora, Aurora, Aurora," ponavljao je klimajući glavom levo desno zvučeći prilično jezivo, i podsetio je na one lude serijske ubice iz horora, kada sa nožem u ruci krenu za svojom sledećom žrtvom dozivajući je, dok se ona bezuspešno pokušava sakriti iza gomile otpada ili drvene bačve. Samo što ona sada nije imala zaklon.

„Usluga za uslugu," rekao je i napokon uspeo da je zbuni.

„Zažaliću što pitam, ali kakvu uslugu bih ja od tebe trebala?"

Već su došli pred njenu kuću i Zejn je stajući, okrenuo glavu ka njoj i svojim najljigavijim osmehom zapretio: „Pa, neću prijaviti da maloletna devojčica živi sama sa luđakom koji ne može da se brine ni o sebi a kamoli o nj-!" Pesnica ga je zaustavila u sred reči.

„Nemoj više nikada mog oca da pominješ tim svojim odvratnim ustima!" zapretila je tresući se od besa i trljajući dlanom leve ruke bolno mesto na desnoj šaci. Pored raskrvavljene usne koju je lizao jezikom, i dalje se zlobno kezio svestan da je napokon dobio njenu potpunu pažnju. Sada je već izazivao u njoj pored besa i neopisivu mržnju.


Continue reading this ebook at Smashwords.
Download this book for your ebook reader.
(Pages 1-31 show above.)