include_once("common_lab_header.php");
Excerpt for Заборављени Јунак - приповијетка by , available in its entirety at Smashwords

Letindor Vind

(Летиндор Винд)





Заборављени Јунак


(приповијетка)





***

Е-књига

Издавач: Smashwords

ISBN: 9780463539385



Калифорнија, С. А. Д.

април 2018.



Барака усамљена ћути на ивици шуме пред којом се прострла огромна равница. Тишина је плашт у ово јутро под којим је буђење, ил' само што није. Везилића поље је мајка с чедима на грудима оним што остало је од четири ударне ескадриле. Наоко много и није остало, али прича је друга. 


Покушаће соколови уставити освајача моћнијег од некуд звијер. Ваздух над главама људи је обојен стријепњом, а небо над Везилића пољем и тешком том јутарњом тишином. Осјећају је ови јунаци. Командир 106. ескадриле Четвртог авијацијског пука капетан Милијевић није остао сам у тој тишини, с њим, у другој просторији је још пет му оданих људи и врсних пилота. Он је ту ситуацију осјећао теже и због бриге о људима, знао је, као што то увијек понешто више зна командант од својих људи. Година је ‘41. и највећа тад свјетска сила се окомила покорити друге и ставити их у ропско стање, а јуче је бомбардован и Београд. А докрајчиће га савезници. Сви помажу.


Провирио је кроз прозор своје бараке ту у оближњи шумарак гдје су покорно стајале ватрене птице, окретни нискокрилци енглеске и домаће производње Краљевине, харикени и икаруси. Има шта има, летићемо. Под тежином командирских чизама и карактера тог тихог и повјерљивог човјека лагано је пуцкетање дрвених подова већ размицало плашт те кобне тишине и магле, већ направило је пукотину да прођу мисли овог вође до одбрамбене му малобројне ратничке групе. Овдје се није превише причало. Срце код Командира сад опсједа мисао о том колико су бројчано, а и са техником су знатно надмоћни непријатељи. То овдје више никог не занима, летјеће се. Срце ту казује другу причу. И ни по коју цијену се не може уступити упад на дрзак начин дрзницима. Такво је било и наређење. До посљедњега.


Тмина у челичним оклопима је прешла границу земље и неба, и дубље нег’ што се могло дозволити. Много је људи већ погинуло, мислећи ина обичан народ, а људи су благо за Милојевића. На опирање свако ти дрзници бију и жешћом ватром, а ако ништа биће бар ометени, помислио је. Мало нас је сад живих, због тог не вриједи ни јаукати. Јунаци се Славе. Још једно вријеме стоји онако спокојно покрај прозора у полумраку своје брвнаре, пушта те мисли нек оду и помало погледа горе, небо још није скроз отворено. До сад су отјерали их 27 туђинаца, коријеном наши, ал’ нападачи. Јер такав је човјек да и сам себе ће напасти. Ловаца је у рејону Нове Тополе и Александровца десет, пет харикена и пет икаруса ИК2. Још једном се броје. Сви имали су своје име к’о некад најбољи коњи за борбу. Били су и ловачка пратња авионима Осмог бомбардерског пука за циљеве исто ка том сјеверу откуд се надирало. Нико још не зна ни зашто се ратује, нит’ се смије то приупитати. Ово људи што има сад искусно је за оно што треба, а требаће се и погинути, јер циљеви су и виши од свијета, зна словесан.


Закопчава командир још једно дугме на блузи под вратом у ново јутро, доводи се у радно стање, како би рекли некад војници. И ускоро ће се појавити пред својим људима и издати им, можда, и посљедњи задатак. До краја се иде са достојанством. Планшетна торба и дужа пилотска кожна јакна стрпљиво стоје на чивилуку у углу за вратима чекају руке да покрију плећа чувеног ратника. Није ни спавао, нешто тек мало, ал’ одморан је и спреман на све што долази са овим даном. Ова борба је материјално изгубљена унапријед, али духовно није и вриједи се борити. Макар и мрак то најгушћи био искра ће посебна и трајна бити Милијевић и пријатељи. Свјетло што долази изнутра. И одабрао је најбоље људе за акцију.


Мало још и просторија ће бити довољно обасјана да се виде људска лица и осталих учесника за тај договорени час, и мапе ће се развити по великом столу, извршити и посљедња припрема за лет. У том, док је још гледао своје посљедње мисли куд одлазе, неко управо закуца на врата, он рече својим пријатним гласом:


– Напријед!


Није се окренуо ни да погледа к вратима, знао је ко му то долази. Стоји на прагу његов помоћник, и као што је то радио свако претходно јутро, рече му да су сви будни и спремни за састанак. Непријатељ хвата прво свануће. Огласиће се, ево, још мало да магла попусти и свјетлост дневна се појача. Све је што треба уз ону технику да се успјешно обави задатак. Неки осјећај говори да је борба већ судбинска. Нешто као посљедњи лет! О томе никад није волио ни да мисли, а био је спреман урадити задње за људе и свијет у ком се тад живјело. Ону праву и њему једину исправну ствар по Срцу. И војник је, више од тога. Одговорност је на њему сад највећа и ићи ће први, дух народа је са њим, борба за живе и за предаке је. А штити и људе па, колико може. Да мало је чинио ми се у томе не би баш сложили, сачувано је оно главно па ко шта ту схвати. Мене као приповједача то није брига. Остало је да се борим на свој начин до сопственог краја и побједе, историја нек’ пише шта хоће, то мислио је и Милијевић. Ма, нека нас и забораве. Ту нема ниоткуд појачања и тако је неколико већ битака уназад. Нек’ је.


- О људима својим мислим, о Души уопште човјека. Али се сјети и то да харикен окретни нискокрилац још хладан ћути у грмовима, под грањем маскиран. Ускоро ће он бити врео и оштар. У тој муњи је потпуно миран и прибран, да око и рука су једно му биће, толико га познам, и мада не живјех у исто вријеме са Милијевићем.


Одступивши од прозора он сједе за радни сто, спрам њега пет столова је у линију спојени, чекају остале. Помоћник спремно је управио и овај моменат, гледа свог командира у очи, нема ту бриге. И Милијевић му прозбори тихо:


- Нек’ уђу.


Један за другим улазе ти достојанствени људи у комбинезонима и огрнути кожним јакнама, просто лаганим, потпуно сигурним корацима. У ватру кад треба иду, и граде тај штит за земљу и најмилије. Душа ни не може друкчије. Уз неколико летјелица од прошлих дана преосталих та неколицина људи што улази сад у просторију Милијевића ојачава ствар. А њихова ствар је ништа до Душа Ум је то стамена, храбра и честита човјека. Свијет срушен је но шта их ту брига, јер борба још траје. Људи и птица иако је у Везилића пољу све мање небо и црње, ал’ Душе су сјајне, најсјаније.


- Сједите другови – дочека их као и увијек у сретним или у несретним тим бљесковима из времена Милијевић – Знате да ово све није сјајно, ал’ нећемо сада о очају. Мало нас је и наређење је да се боримо до задњег па, ту смо. И не сумњам у вас, ал питаћу, такав је ред, има ли ко да предомишља се? Има ко да га је страх? Ја Искреност тражим, већ знате. Реците!


Помало је љут он на себе што то пита, може увриједити пријатеље. Но, таква је процедура. И није ни најмање сумње било ту у неког, ал’ љући је више због неке друге ствари, он зна да људе сад шаље у смрт. А све што може је - ићи ће први. Нема од никога одговора и слика је чиста на лицима људи вјерних и радних, као и небо кад ишчисти се. Соколови - он рече им - да, летјећемо сви к’о један.


Бојиште се помјера дубље у територију, непријатељски авиони и више још роваре по нашем небу да можемо их очекивати и директно над главама сваког трена. Дочекајмо их и овај пут како нам доликује, кад паднемо знаћемо зашто смо пали. Три групе по два. Шест нас је. Они су добро обучени, опремљени, знате, брзи и моћни су ватрено, а има их много. Ми немамо куд нег’ живот да дамо земљи нашој, Дух Небу. Пут вјечни је, отуда не жалите. Ја идем први, затим редослијед знате. Војници и оружари (њих неколико стоји уз врата), ако се сада не вратимо, јавите се у сусједни пјешадијски пук док авијација вас опет не пронађе. Рат ће још трајати.


Полако сада извлачите птице, - директно се обрати замјенику - полијећемо у 21-ој минути, сад тачно је …. а можда и прије. Погледајте пилоти мапе и позиције су све већ познате, а ватра ће бити и ближе. Ето, то је.


Уста комадир Милијевић, приђе вратима на излазу из бараке и тапше пријатеље како су који пролазили. Задржа кратко још замјеника, пожели им додатно срећу пред само полијетање. Одох, моја је можда и спремна. Крену корак и застаде:


- Слушај, – рече му Милијевић - волим ове људе и радох бих себе себе дао да сачувам их. Ал’ ништа, заборави. Одох. Обиђи их ово мало на техници нек буде све како треба - и дода – узмите птице редослиједом, прилично здраве су, моја то мало тек избушена. Ком харикен, коме икарус, овим људима је потпуно свèдно. И да те не гњавим више са тим. Машине су добре, а људи племенити. Ја имам с ким летјелти - рече Милијевић.


И тако командир Милијевић као сваки врстан старјешина и јунак узе за себе наоко најлошије стојећу машину, а то би увијек и радио да заштити људе.


Свјетло ће пробити ускоро небо, за минут, два, пет истријебити маглу, милује лице првог пилота, Милијевића. Карактер и Лик штит постојан су, све што крене на њих тек утапа се. Лице више нег оплата челична, јаче нег бомба, рука и искрена пријатеља, дух и Срце свог народа неће да изда па макар би други издали њега.


Стандардно, негдје до 20 минута прије полијетања сви ће бити поред крај летјелица да се обави и претполетни преглед уз механичара и посљедњи поздрав упути свима. Одлазе један по један да магла не прилази њима, лаганим ходом. Птице су на чистини и чекају. Роси. Клизав је терен, ал’ није мекан. Шест пилота по два, а један већ улази.


Звук мотора зареза се ледином чистом Везилића поља у Александровцу, командир то покреће свог донекле рањеног харикена за нови бој. И остали за њим.

Добром уху јављају се и први озбиљни звуци непријатеља. Зареза ротор на максимално, реп се исправља, пушта кочнице Милијевић и потјера птицу у смјеру блажег чеоног вјетра. Поље и небо, сад њима свеједно је судба куд шаље, два по два у небу нестају, негдје близу и други мотори брује, птице из супротног смјера.


Рафал први на небу одсијече у Ровинама тог кобног 7. априла ’41-е године у 13 и 30 часова, затим, још један, још, и још … падају птице неке са њима и људи, један и врли капетан Драгиша Милијевић, командир 106. ескадриле четвртог авијацијског пука небеске Краљевине. Он пао, а пасти ни не може такав, строј туче у земљу и пламен се издиже пишући име Јунака на небу. Ровине потајно знају, и мало се прича. Срушен је од стране Бф 109Е Месершмита, ал’ непријатељу не оста дужан. Оборио је два и сам послије претворио се буктињу која је обасјала огромно подручје Везилића. Он и погођен успијева још једног оборити, горећи у вјечности Драгиша Милијевић, капетан прве класе и човјек високог ранга у свијету овдје још увијек међ’ људима.





Letindor Vind

(Летиндор Винд)



Заборављени Јунак


(приповијетка)





***

Е-књига

Издавач: Smashwords

ISBN: 9780463539385



Калифорнија, С. А. Д.

април 2018.



Download this book for your ebook reader.
(Pages 1-10 show above.)