include_once("common_lab_header.php");
Excerpt for Sve moje ljubavi su tužne by , available in its entirety at Smashwords



Sve moje ljubavi su tužne


Zbirka priča



Udruženje Nezavisnih Pisaca

Edicija „Umetnost živi“


Radojka Rea Sartori

Smashwords Edition

Copyright 2017



Lektura

Radojka Rea Sartori


Korice

Marat M'saev Daan


Tehnička priprema i obrada

Marat M'saev Daan




O knjizi



Zbirka priča “Sve moje ljubavi su tužne” na jedan opušten, sentimentalan i povremeno šaljiv način, govori o godinama odrastanja i sazrevanja. Kroz nevine i naizgled naivne pričice provlače se suštinska pitanja o životu, ljudima i vremenu u kome živimo. Kako sazreva žensko biće, dok se simpatije, veze i razne ljubavi, kao stari film, odvijaju pred očima čitalaca, to je ono o čemu promišljaju stranice ove knjige.




Sadržaj:

I - O knjizi

01 - Srđan je bio moja prva bljak poezija

02 - Svadba, svadba, svadba je...

03 - U Snežinoj kući

04 - Jednog detinjeg leta u Velikoj Plani

05 - Moki nije imao nikoga

06 - Na uglu Sarajevske i Kozaračke

07 - Kapije i kibic fensteri

08 - Kad je tata kupio Dijanu...

09 - Jasmina

10 - Profesorkin sin

11 - Marić

12 - Gaga

13 - Vendi

14 - Zašto sam volela jednu Deni

15 - Džoni je vozio skupa kola i govorio francuski

16 - Jednom Lazi koji beše odlučio da postane pilot

17 - „Složna braća“

18 - Krećemo sa zakašnjenjem

19 - „Bilo je to u nekoj zemlji seljaka...“

20 - Branislav Arsov

21 - Stranac

22 - Ljubila sam Ljubišu

23 - Oprosti, Mišel...

24 - Preljuba

25 - Fišer mi je pokazao slobodu

26 - Moj ljubičasti galeb

27 - Udala se Draženka

28 - Kako me je voleo Robert

29 - Kod Borka na kafici

30 - Kancelarijske priče

31 - Sve moje ljubavi su tužne

32 - Nikom nisi dužna...

33 - Harmoniku ostavi kući

34 - Zadnje slike koje pamtim

35 - Zovem se Barbara




Kuda lepi tamničaru

Sa tim ključem poprskanim krvlju

Idem da oslobodim onu koju volim

Ako još ima vremena... „


Žak Prever




Srđan je bio moja prva bljak poezija





Njega su volele sve devojčice. Njemu su zavideli svi dečaci. Ja sam išla svaki dan s njim od kuće do škole, od škole do kuće... Dalje znate pesmicu. Ja sam čak sedela s njim u klupi, prva do prozora, krišom smo gledali ptice i šaputali ko zna šta.

U stvari sećam se, jedna je vrana gakala pored otvorenog prozora. Srđan je smišljao šta to ona pokušava da kaže. Učiteljica se naljutila i podigla ga da svima kaže to što šapuće. A on, onako iznenada, samo zbrza brojalicu:

Jedna vrana gakala

I po polju skakala

U to dođe crni kos

I ugrize vrani nos!

Naravno, ceo razred se smejao, vrana se uplašila i pobegla a učiteljica je do kraja časa objašnjavala šta su to brojalice, brzalice i slične zezalice.

Srđan je voleo da polako hodamo kući, da mi ponese torbu, da mi priča o svojoj budućoj muzičkoj karijeri i o tome kako će pank potisnuti rokenrol. Ja sam volela kad zastanemo pored stare crkve i krademo jorgovan kroz ogradu, kad smišljamo najčudnija stvorenja zatvorena u podrumu stare zgrade. Volela sam kad opisuje potencijalne zmajeve zatvorene zauvek iza teških katanaca. Volela sam što je rođen baš 11.11. Tamo neke, naše godine, kao da je to bio nekakav čarobni kod za ulazak u večnost. Nikad neću zaboraviti dan kada smo u njegovoj sobi, u njegovom malom svetu, slušali nove ploče: Pekinška patka, Šarlo akrobata, Električni orgazam...

-Bolje da nosim kratku kosu i slušam taj zvuuuk!!! -drao se na sav glas Srđan, skakao po sobi i povukao i mene da skačem s njim.

Prvo sam se stidela, onda sam pokušala, i na kraju nas je njegova mama upozorila da će rasturiti društvo ako tako nastavimo.

-Ona je ubica novog talasa! Ako neko ubije pank, to će biti moja majka. Ona misli da ću ja biti doktor. Kakva zabluda! Biću bre, panker!- govorio je dok stišava ton na velikom, crnom gramofonu.

-Ja sam ti više za neke fine balade, nisam baš u tom tvom fazonu. -rekoh mu ozbiljno.

On se namršti.

-Vidi, ja ipak imam jedan poslovni predlog za tebe. Ti super pišeš onu tvoju poeziju ali je ona malo patetična, nekako bljak! Da li bi ti tu mogla da ubaciš neki malo tvrđi ton, neki bunt i tako nešto? Mogla bi da nam budeš tekstopisac. Ti si talentovana, ja mislim da možeš sve. Osnivam neki bend i fale nam dobri tekstovi, za naše, autorske pesme.

Ja se nasmejah.

-Pa, nisam sigurna da ja to umem drugačije od bljak! Ja sam ti nekako bljak u duši, čista patetika. Čak i ne razumem šta bi to bilo tvrđe? Neka teška industrija... Neki metali, motori... Nemam pojma!

-Ne znam ni ja. Ne bih da se ponavljamo. Ne bih da ličimo na ove što već postoje. Videćemo. Smislićemo zajedno nešto, neku društvenu glupost da se protiv nje pobunimo kroz pesme. Možda napadnemo moju, tvoju, sve keve ovog sveta jer ne daju da puštamo glasnu muziku.-smejao se.

Pisali smo zajedno mesecima neke glupe tekstove, on je pravio neku besnu muziku, izluđivao majku pankom. Mislim, mada nisam sigurna, da mu je zabranila da me dovodi kod njih kući jer uvek poludimo i skačemo po sobi. Ja sam inače bila mirna, čak vrlo stidljiva devojčica, samo je on mogao iz mene da izvuče to slatko ludilo.

Kad se dogodila tuga?

Tuga je stigla jednog proleća, bili smo treći razred osnovne škole, kad je cvetao jorgovan iza one ograde, kad mi je ubrao buket i rekao:

-Moram nešto da ti kažem. Ti si mi najbolja drugarica. Volim Vesnu. A mislim da ona mene ne voli. Užasno sam tužan zbog toga ali nisam siguran, možda i grešim, možda sam joj ipak, makar simpatija.

Ja sam volela njega, više od bilo čega. Rekla sam mu da ne znam (a znala sam da je zaljubljena u jednog Sašu) i da sam ubeđena da i ona njega voli, jer ako ga ne voli, onda je stvarno luda.

-Nadam se da si u pravu.- reče pokunjeno.- Mislim da ću rizikovati i da ću je pitati da mi bude devojka. Ako me odbije, preboleću valjda nekako. Što ta glupa ljubav nije jednostavnija stvar nego mora da bude kao tvoja poezija, patetična i bljak!?

Nisam ja njemu nikad zamerala što moju poeziju karakteriše kao bljak, ali mu nikad nisam oprostila što je svo vreme voleo Vesnu dok sam ja volela njega i pisala njemu sve one bljak pesme.




Svadba, svadba, svadba je...



Te lepe jeseni ženio mi se brat od ujaka, stariji od mene desetak godina... A možda i malo više. Šumadija voli svadbe i sahrane, moji rođaci jedva čekaju da se skupe i nađu razlog da se iznapijaju, da se najedu i napevaju, da se posvađaju i zapevaju, da se neki novi par upozna i pravi svadbu sledeće godine.

Po mladu se išlo velikim autobusom, čak do Vranja. Poštovalo se bezbroj tradicija, od pucanja u jabuku do kupovine mlade od njenog brata. Blata i pića beše i previše. Mnogo matorih ljudi, mladih i dece, mnogo radoznalih komšija i dva orkestra ciganskih trubača. Orilo je brdo, odjekivala je svadba i jedva nekad krenusmo s mladom, nazad prema Velikoj Plani.

Te večeri, pod šatorom, u dvorištu mog ujaka, slavila se ženidba mog brata. Mlada je bila lepa kao anđeo, duge plave kose, svetlo plavih očiju, rumenih obraza i usana. Moj brat beše visok, zgodan, kovrdžave crne kose i gospodskog držanja. Bila sam ponosna na njega i nadala se da ću jednom i ja, kad nakupim dovoljno godina, biti nečija mlada i da će neko tako gledati u mene, kako je moj brat tog dana gledao u svoju dragu. Romantika mi beše malo udarila u glavu, sva ta lepa odela, svo to mirišljavo cveće, zlatno prstenje, svečani govori pred matičarem... I svi ti pogledi uprti u dvoje ljudi koji se vole. Kao da sam odjednom upala u neki devojački san, sve je belo, sve miriše i sve odiše veličanstvom koje zovu Ljubav. Zamišljala sam kako bi mogao izgledati moj budući mladoženja baš u trenutku kad je u šator, uz pompeznu najavu muzičara, ušao on. Bio je lep kao sam Bog...ako je takvo poređenje u redu... A možda i nije. Možda je u tom trenutku, za mene, klinku od svega dvanaest godina, bio lepši i od Boga. Šta je na njemu bilo tako posebno, nisam sigurna. Sećam se njegove crne kose jer je zabacio šiške kad je ulazio, sećam se širokog osmeha i da je zapevao neku izvornu pesmu s trubačima... A lepo je pevao. Šta još? Sećam se da je imao belu, malo raskopčanu košulju, crno odelo, uglancane cipele. Sećam se, vrlo živo, malja na njegovim grudima i da su se vrlo brzo orosile graškama znoja. Imao je senzualne usne, mangupski hod i oči koje nikad ne miruju.

Nisam ništa znala o životu tada...

Smrtno sam se zaljubila u njega uprkos razlici u godinama i uprkos činjenici da on to nikada neće znati... A i da zna, verovatno bi se samo nasmejao i pomazio me po kosi. To poniženje ne bih mogla da preživim, isekla bih vene, obesila se o drvo šljive iza šatora, probola bih svoje ludo srce kopljem na kome je visila zastava. Tajno sam ga posmatrala i hranila dušu maštarijama o tome kako on kleči na kolenima i prosi me, kako mi ljubi ruku i stavlja prsten, kako me vodi do matičara i prenosi preko praga. Toliko sam bila ošamućena sopstvenom bajkom da nisam ni primetila da se on čitavo to veče nabacivao nekoj kokoški njegovih godina, koja je pritom nosila nepristojno kratku suknju i pokazivala skoro čitav grudni koš, a taj grudni koš beše pozamašan. Imala je kilogram maskare na trepavicama, još koje kilo pudera i rumenila, ogromna usta, kao u žabe, obilno namazana crvenim ružem. Bila je mršava i natakla se beše na neke štikle od bogznakoliko centimetara, jedva je išla, nabadala je i probadala onu utabanu zemlju pod šatorom. Sad je već jasno da sam je iskreno mrzela samo zato jer sam u jednom trenutku shvatila da se on, moj princ, domunđava pogledom sa tom napuderisanom kokoškom.

On je otišao prvi, pratila sam, pravo u kuću. Ona je, kao slučajno, otišla posle dva minuta u istom pravcu. Čim je i ona ušla, ja sam krenula tamo. Bejah se namerila da osujetim njen plan da zavede mog princa. Ali, ne lezi vraže, u kući ne beše nikog. Sve sam sobe obišla, čak i kuhinju i ostavu. Nigde nikog. A znam, svojim sam očima videla, da su ušli unutra oboje. Pade mi na pamet i kupatilo. Ja na vrata, vrata zaključana. Ja okom na ključaonicu, ključaonica blokirana... Ni traga svetla u njoj.

Setih se ja. Veče pre toga smo ujni pomagali da neke lonce od komšije donese i penjali smo se na merdevine iza kuće pa joj dodavali kroz prozorče od kupatila, da ne gubi vreme na hodanje okolo naokolo. Taj prozor je bio moj prozor u istinu...

Da li je moguće da je kokoška bila u kupatilu s mojim princem? Da li je moguće da su se oni tamo, krijući se od svih, domunđavali nešto? Moj mozak to nije mogao da prihvati i već sam zamišljala da je ta kokoška neka veštica i da mu je stavila nešto u kafu, nešto čime ga je omađijala. On ne bi mene nikad izdao, mora da je to u pitanju, neke mađije.

Iza kuće je vladao mrkli mrak. Samo je malo svetlo, sa prozora od kupatila, jedva osvetljavalo zaboravljene merdevine. Osvrnuh se oko sebe, ne beše nigde ni žive duše. Sav svet bio je pod šatorom, na sasvim drugom kraju dvorišta. Polako se popeh uz merdevine i provirih kroz prozorče.

Kakve god i koliko god strahota da je mogao moj detinji um da smisli i izmašta... Ništa od toga nije se moglo meriti sa slikom koju sam videla. Bio je to potpuni šok za mene.

Ona (kokoška), bila je pribijena uza zid kupatila. On (moj princ), držao je njenu golu stražnjicu jednom rukom a drugom se oslanjao na zid. Njegove pantalone bile su spuštene toliko da mu se belela dlakava guzica. Kristalno jasno sam videla kako joj nabija nabrekli kurac u razjapljenu pičku dok ona dahće i preznojava se. Sise su joj poskakivale ispred njegovog pocrvenelog nosa.

Jedva sam suzdržala vrisak. Jedva sam se spustila niz merdevine a da se ne satrem. Naslonila sam se na ogradu i ispovraćala. Bljuvala sam i krkljala ko zna koliko. Jedva sam došla sebi. Zgadile su mi se svadbe zauvek. Umrle su bajke na prozorčetu ujninog kupatila te davne noći. Ostala sam sebi dosledna. Nisam nikad pristala da obučem venčanicu... Ni za živu glavu! Bajke ne postoje!




U Snežinoj kući



Snežin tata je bio advokat a mama sekretarica u nekoj velikoj firmi. Bili su bogati u odnosu na nas iz radničke klase. Mislim da su još Snežini deda i baba bili prilično imućni ljudi ali sa sela. Sneža je, jedina u gradu, imala sopstveni bazen u dvorištu. Snežin tata izgradio je do same ulice, veliku, spratnu kuću. U toj kući su živeli Sneža, njen mlađi brat, otac i majka. Na sredini dvorišta, iza te kuće, bio je veliki, ali uglavnom zatvoren, bazen. Desno, posle bazena, nalazila se garaža s prednje strane i u nastavku garaže, mala kuća u kojoj je živela Snežina baba. Babu smo retko viđali. Izlazila je samo ako treba da viče na nas da se utišamo, raziđemo ili da zove Snežu i njenog brata na ručak. Jer babino zaduženje bilo je da skuva ručak. U levom kraju dvorišta blistali su uredni drvoredi, voćnjak kojim se posebno ponosio Snežin otac.

Tog, posebnog dana, Sneža je rešila da prekrši kućna pravila. A kućno pravilo je bilo da se ne izlazi iz kuće dok roditelji ne dođu s posla, da se niko ne poziva u kuću, osim ako baba ne odobri drugačije. A baba je bila gora od SS divizije i nije ništa dopuštala. Imala je surovija pravila nego što se da zamisliti. Do podne, dok ona ne završi ručak, Sneža i njen brat nisu smeli da pomole nos iz velike kuće. Imali su zadatak da nameste krevete, pojedu kifle što bi im ona ranom zorom ostavila na stočić u hodniku i da potom uče do njenog poziva. Ona nije ni iz kuće htela da izađe bez preke potrebe. Zvala je Snežu uglavnom telefonom, kućnom vezom. Sneža je mrzela taj režim. Zato je, tog lepog jutra, već oko osam sati, izvirila na prozor kuće i pozvala nas, decu iz komšiluka, da preko terase uđemo kod nje u kuću. Snebivali smo se jer smo znali za pravila njenog oca. Mi smo se svi igrali po ulici od ranog jutra, samo su Sneža i njen brat uvek gledali tužno u nas s terase ili s prozora. Tek u poslepodnevnim satima, kad se vrate njihovi roditelji, mogli su i oni da nam se pridruže. Naravno da smo svi smatrali da to nije fer. Zgledasmo se i prećutno sporazumesmo. Bilo je krajnje vreme da izrazimo bunt, da prekršimo ta pravila. Ušli smo preko niske terase u prizemlju. Sneža je imala ključeve i mogla je da nas pusti i na vrata ali je kapija užasno škripala i to je bilo rizično. Ako baba čuje da neko ulazi nastaće treći svetski rat. Nas nekoliko hrabrih preskoči ogradu terase i uđosmo u veliki dnevni boravak. Prvi put u životu sam videla tako lepo sređenu kuću. Dnevna soba je imala ogormne, mekane, kožom presvučene trosede i fotelje. U jednom uglu sobe nalazio se bar prepun nekog skupog pića, mali šank i barske stolice. Oduševili smo se tim delom jer je bilo kao u nekim modernim kafićima u koje su zalazili stariji od nas a mi samo zavirivali ponekad. Razbaškarismo se a Sneža i njen brat, srećni zbog društva, mešali su nam koktele od raznih sokova i služili nam ih u velikim, finim čašama.

-Samo nemojte da dirate žestoka pića, užasno su skupa. I pazite da ne polomite čaše, ubiće me majka! - skrenu nam ona pažnju dok nas je služila.

Na zidovima su visile neke velike, impresivne slike. Zavese na prozorima su bile neverovatne, ogromne, sa velikim volanima, sa čudesnom čipkom. Podsećale su na venčane, balske haljine iz bajki. Nalismo se sokovima i poslužismo kiflama jer je Sneža imala punu kesu svežih kifli. Iz ormana je izvukla veliku kesu bombona. Toliku kesu nikada pre nismo videli. Bacismo se na one bombone kao ale. Papirića je bilo na sve strane. Sneža se samo smejala i gledala nas sa posebnim uživanjem. Njen brat je takođe bio srećan jer mu je dozvoljeno da doručkuje sok i bombone.

-Kako vi Snežo imate sve ovo a mi nemamo?- upita znatiželjno moj brat, koji je živeo u spratnoj kući do njihove, ali daleko skromnije opremljenoj.

-Ne znam. Meni to ništa ne znači. Bolje je tebi. Ti možeš da radiš šta hoćeš, da zoveš prijatelje u kuću. Mi moramo da pazimo na ove stvari da ih ne upropastimo, da ne uflekamo, da neko ne dira po tatinim fiokama, da nas neko ne opljačka... Dosadno je. Ne daju nam napolje da kuća ne bi bila prazna, da se baba ne bi brinula. Ko da je nju briga! Ona samo sprema prokleti ručak ceo dan. Da bar možemo kod nje... Ali ona kaže da joj smetamo. I onda smo brat i ja kao zarobljenici svaki dan. Puštaju nas tek posle podne, kad mama i tata dođu. Vi ste bar slobodni.

-Ja i ne bih želeo da izlazim iz ovakve kuće!- dobaci Pera.- Imaš ovde sve, klopu, veliki televizor, sokove, bombone, kožne fotelje, tatine cigarete.

-To da nisi pipnuo!- zapreti mu Sneža.- Ako hoćeš da pušiš imam ja druge za tebe i moraš na terasu. Tata odmah oseti ako je neko pušio u sobi. I mama ne sme da puši ovde nego izađe na terasu.

-To je baš glupo!- reče Pera.- Imaš sve a ne smeš da uživaš u tome. Nije fora pušiti kao klošar, na terasi, nego ovde, u kožnim foteljama, uz pićence.

-O tome ti pričam.- reče snuždeno Sneža.

Neki ostaše da gledaju nešto na velikom televizoru sa Snežinim bratom a nas nekoliko krenu u pohode, da pogledamo celu kuću. Hodnici i stepenište bili su zastrti mekanim i debelim tepisima. Velike vaze stajale su po uglovima i kod stepeništa. Ogromne slike visile su na zidovima. U Snežinoj sobi je bio veliki krevet sa roza prekrivačem i ogromna lutka na fotelji. U sobi njenog brata se nalazio krevet u obliku automobila i police sa igračkama kakve mi nikad u životu nismo videli. Ali nisu smele da se diraju. Na spratu je bilo jedno veliko kupatilo, veliko kao cela soba. Čitavo kupatilo bilo je kao pozlaćeno, slavine boje meda, ivice na pločicama boje meda, zlatni detalji na policama, vezeni peškiri, uredno složeni. Ali tu nismo smeli da piškimo, morali smo da idemo u prizemlje, u mali, gostinski toalet. U sobi Snežinih roditelja nalazio se najveći krevet koji sam ikad u životu videla. Zauzimao je skoro celu sobu a soba nije bila mala. Ostali se izgubiše dalje a ja ostadoh da blenem u taj krevet. Nas troje dece je spavalo zajedno u krevetu za koji smo mislili da je velik, a bio je kao pola ovoga kad se raširi. Osvrnuh se i kad videh da su svi zamakli u drugi deo kuće ja se bacih na onaj ogromni krevet. Želela sam da makar na trenutak osetim kako je to ležati na tako velikom i tako udobnom madracu. Bacila sam se na leđa, raširila i noge i ruke da vidim mogu li da dohvatim ivice. Nisam mogla. Zatvorih oči i zamislih da sam na nekoj plaži i da se sunčam. Zadremala sam skoro uživajući u sopstvenoj imaginaciji. Odjednom neko skoči preko mene, zatvori mi rukom usta i pričepi me svojim telom. Bio je to Pera.

-Ćuti!- reče mi. -Budi tiha. Želim i ja da osetim kako je to valjati se po ovolikom krevetu. Svi su sišli dole.

-Pa, skloni se s mene, pustiću te.- rekoh tiho.

On je i dalje bio na meni, pritiskao me je samo još jače. Učini mi se da osećam kako me nešto gura, nešto u predelu donjeg stomaka. Naježih se. Prijalo mi je. Plašilo me je ali ne dovoljno, već samo toliko da uzbuđenje postane još malo veće. On se smeškao čudno i gledao me pravo u oči.

-Šta hoćeš?- upitah ga zbunjeno.

-Ništa. Samo da ti dodirnem sise.

-Ma, pusti me da izađem, zašto bih ti pokazivala svoje sise?

-Ispod mene si. Velik sam dovoljno da te ne moram pustiti ako mi ne dozvoliš da vidim i pipnem tvoje sise.

Shvatila sam. Njegov ud je bio sila koja me pritiska i čini da se osećam tako uzbuđeno i lepo u isto vreme.

-A šta ako sam tvrdoglava? Šta ako ti ne dozvolim?- upitah, sad već želeći da produžim onaj slatki osećaj između butina.

-Pa, mislim da osećaš šta će se uskoro desiti. Digo mi se. Trljaću ga o tebe i svršiću, svejedno.- reče on mirno.

Ali ruke mu nisu bile mirne. Zavlačio ih je meni pod majicu, klizile su lagano prema mojim grudima. I ono uzbuđenje u mojim gaćama je raslo. Razlika je bila samo u tome što se njegovo moglo napipati a moje ne. Nasmejah se.

-Dobro... Ako te pustim da vidiš moje sise i da ih dodirneš, hoćeš li me sigurno pustiti onda? Obećavaš?

-Obećavam.- reče Pera smešeći se šeretski.

-Pa, izvoli.- rekoh samouvereno.

Pera, lagano se trljajući o mene i dalje, podiže moju majicu i spusti ruke na moje grudi. Poskočiše mi bradavice, jurnu neka nezaustavljiva sila zadovoljstva niz moj stomak i kao da mi se razli po utrobi. Osetih da su mi vlažne gaćice, da drhtim. Drhtao je i Pera. Udari me jače ona izbočina što je pulsirala iz njegovih pantalona i osetih kako se i njemu desio trenutak blaženstva. Skljokao se na mene, skliznuo malo niže, grlio mi obema rukama grudi i ljubio ih. Zacrveneh se. Bilo me je stid. Odgurnuh Peru i izvukoh se.

-Jesi li to hteo? -upitah drsko. -Da li su mi sise na mestu?

-Sisići su ti savršeni. Hvala ti za ovo, bilo je divno. Smem li da te poljubim?- upita Pera.

-Mora da ti danas nisu sve koze na broju!- pogledah ga popreko. -Da ti nije palo na pamet da o ovome nekom pričaš!

-Nisam lud! Ovo je samo moje... I tvoje, ako želiš.

-Ma, hajde! Idem ja prva odavde. Ti dođi kasnije, ne želim da neko nešto posumnja.

Otresoh zamišljenu prašinu sa sebe i izađoh iz sobe podignuta nosa. Obrazi su mi goreli kao žeravice. Svratih u ono veliko kupatilo da se, uprkos zabranama, umijem i ohladim pre nego što se suočim sa svetlom dana. Prva sam izašla iz Snežine kuće. Više nisam htela da ulazim mada su ostali ponekad kršili pravila i kasnije.




Jednog detinjeg leta u Velikoj Plani



Jednog detinjeg leta u Veliko Plani, pod našim nogama topio se asfalt a mi smo namerno išli bosi i utiskivali večite tragove svojih stopa na plus beskonačno i držali se za ruke, jer bio je to vrhunac bliskosti. Kretali smo se gradom u malim čoporima, klinci još uvek zaglavljeni po nekim osnovnim školama, po parkićima, na dnevnim predstavama u bioskopskim salama. Imali smo simpatije i spomenare. Imali smo prazne stadione, klikere i badminton u večernje sate. Imali smo i neke tajne, užasno velike i važne. Tog leta sam rešila da se držim za ruke sa najboljim drugom, da se „kao volimo“ i „kao zabavljamo“ i tako nabijamo komplekse ostalima koji su mislili da su najsrećniji oni koji imaju neku devojku ili nekakvog momka. Mi smo imali tajnu, moj ortak Velja i ja. Skovali smo zaveru. Ako svima kažemo da smo momak i devojka gledaće nas sa posebnim uvažavanjem, ako odemo njegovoj kući i njegovi matorci će nas gledati drugačije, i njegova sestra će ga više poštovati, majka će sigurno spremiti neku bolju klopu i pozvati me na ručak. Možda čak kažemo i da ćemo se veriti. U spomenare smo morali napisati neke ljubavne stihove, neke ljubavne poruke.

-Foliraćemo ljubav!- reče zamišljeno Velja.- Nije to mala stvar. Treba nešto i znati o ljubavi. Znaš li ti nešto? Ja sam duduk! Uvek sam mislio da ću jednom, kad još malo zaličim na muškarca, osvojiti onu kevinu prijateljicu, onu što uvek nadrka sisiće ispred mene kad me ljubi u kosu. Ima dekolte do pupka, vidim joj i bradavice kad se sagne... Diže mi se od toga.

-Fuj!-rekoh za sebe.

On me pogleda začuđeno.

-Što se vi ribe zgražavate na takve stvari? To je prirodno, da se momku diže, da ga drka bar tri puta na dan... Ako mu glupa sestra ne upada u sobu svaki čas...

Ućuta se tu i saže glavu.

-Imam ideju, -rekoh.- doakaćemo sestri. Ona te vreba zbog cigareta, da te cinkari kevi. Pušićemo u sobi. Ona će nanjušiti jer starije sestre sve nanjuše. Kad upadne mi ćemo se „kao vaćariti“ na tvom krevetu. Ali, onako... Bezobrazno. Neka se zastidi, neće više ulaziti.

On se nasmeja.

-Totalno dobra ideja.

Plazili smo jezike od vrućine. Njegovi su imali novosazidanu, spratnu kuću, na bregu. Jedva se dokopasmo česme u dvorištu. Vrištali smo i prskali se. Pojavi se njegova majka i začuđeno nas pogleda.

-Mama, pakleno je! Moramo da se osvežimo.

-Ne morate da potopite dvorište. Ko ti je drugarica?- upita ona.

-Nije mi to drugarica, to mi je devojka.-reče Velja teatralno se prseći.

Ona odmahnu glavom.

-Mislim da se to neće dopasti tvojoj staroj devojci, koliko znam nisi je ni obavestio da ste raskinuli.

Velja se namršti. Meni ne beše pravo takvo njegovo ponašanje. Možda smo mi „kao momak i devojka“ ali je ipak red da mu budem jedina.

-Veljo, ako to ne rešiš, ja neću pristati na veridbu.-rekoh uvređeno.

Njegova majka se uhvati za glavu.

-Kakvu sad veridbu?

-Rešili smo da se verimo do kraja leta. Ali sam ja zaboravio na Cicu... Moraću da joj kažem da više ne mogu da joj budem dečko. Ne mogu sa dve devojke, to mi je previše.

-Svinjo! -dobacih.- Tata ti ima samo jednu ženu a ne dve... Kako smeš i da pomisliš tako nešto? Zar bi mogao da me varaš s tom... Kako se zove, neko glupo ime... Cicom?

-Nikad. U pravu si. Od danas volim samo tebe. Reći ću Cici sutra, sad me mrzi, vruće je. Idemo u sobu! Mama, gladni smo, spremi neku klopu!

-Krmenadle samo što nisu, ješćemo u dvorištu!- doviknu mu ona.- Hoće li i tvoja nova devojka da jede s nama?

-Hoće! To ti je snajka! Pazi šta radiš i kaži ćaletu da me ne bruka kad siđemo na klopu!

Njegova sestra je puštala muziku na velikom stereo uređaju u dnevnoj sobi kad mi prozujasmo prema njegovom sobičku. On joj dobaci u prolazu:

-Da mi nisi ulazila u sobu špijunko! S devojkom sam, oladi od mene!

Ona nam dobaci prezriv pogled.

-Fuj! Gadiš mi se! Šta si našla na ovom iskreveljenom kretenu? Fuj! Fuj!

Mi skočismo s vrata na njegov krevet i on izvuče cigarete sakrivene ispod madraca i punu, smrdljivu pepeljaru ispod kreveta.

-Šta ti je to? Čistiš li ti nekad?

-Samo kad moram. Ma, juče mi bio drugar iz kraja, gledali smo neki film na video rekorderu. Moj matori mi nabavio neki... To ti je samo za muškarce. Pušili smo, pili pivo i drkali. Muška stvar.

-Odvratno.- rekoh za sebe.

Začuše se koraci. Njegova sestra je pokušavala da se prikrade i uhvati ga dok puši. U trenutku kad je ona uletala u sobu mi se bacismo jedno na drugo. On me je već držao za sisu jednom rukom i drugom mi stiskao dupe. Uvalio mi je jezik i nešto pokušavao da izvede s njim, možda da mi prebroji zube, napipa krajnike...

Ona vrisnu kad je shvatila scenu ispred sebe i izlete napolje. Velja se valjao od smeha po krevetu a ja sam i dalje ležala razdrljena, s jednom sisom na gotovs. On me pogleda i oči mu se zacakliše.

-Opet mi se digao.-reče.

-Odjebi!- rekoh ja i zakopčah se.

Krkali smo krmenadle za plastičnim stolom u dvorištu njegove nove kuće i povremeno se gurkali. Njegova sestra nije dizala pogled s tanjira i bila je crvena u licu kao bulka. Njegova majka me je gledala nekako drugačije, sumnjičavo, preteće, kao uljeza.

-Ti devojčice, čim ručaš ideš kući! Brinuće tvoji.




Moki nije imao nikoga



Često sam leti bila gost kod moje tetke, u Velikoj Plani. Mnoge lepe uspomene vežu me za ta letovanja. Prvi put sam se osećala kao devojka kad su me sestre od ujaka, Vera i Milica, povele sa sobom na korzo. Tada je još postojalo to sveto mesto, ta duga ulica što vodi s jednog kraja grada, od autobuske stanice, pored fakulteta, gradskog parka, bioskopa, brojnih radnji i kafića, bolnice, pa sve do predgrađa gde se put odvajao na dve strane, levu prema železnici i desnu prema okolnim selima. Šetale smo uzduž i šepurile se, doterane i namirisane. One su privlačile pažnju momaka jer su vodile mene. Ja sam bila velika kao kuća jer sam išla s njima korzom i svi su gledali u nas (tako mi se činilo tada).

Moja tetka imala je dva dečaka, moju braću, koji su bili dosta stariji od mene. Osećala sam se posebnom već zato što mogu da se družim s njima. Mlađi, Goran, uvek me je vukao sa sobom i hvalio se sestrom. Stariji, Mićko, je bio mnogo ozbiljniji, povučen i zauzet poslom, pa se naše druženje svodilo na društvene igre u kući. Oni su bili strastveni golubari. Bezboj puta sam se s njima penjala na krov i gledala satima u nebo kako neki visokoletači dosežu visine kada postaju samo tačka na belom platnu. Sjajne oči moje braće, nekakav ponos u njima i spokoj kad se golubovi uspešno vrate nazad, nemoguće je opisati. To je bila religijska slika, nekako svetačka, kao na ikonama. Pogledi uprti k nebu s toliko vere i neopisive radosti, kao da već vide raj. Stoni tenis je bio omiljena sportska i društvena igra u toj kući. Tad se okupljalo u njihovom dvorištu, organizovali su se turniri, pravile se ekipe. Nekad bi po ceo dan proveli lupajući bele loptice, smejući se i svađajući oko poena. Ponekad bi se toliko njih okupilo u dvorištu, što rođaka, što prijatelja, da nismo imali gde da sednemo. Uvek je bilo puno smeha, to pamtim. Uveče bi me Goran poveo sa sobom u grad. Njegovo društvo se nalazilo ili kod bioskopa (tada su bioskopi još radili i bili popularna mesta) ili u gradskom parku, kod ljuljaške. Nekoliko mladića i devojaka, srednjoškolaca, gluvarilo je po gradu i zabavljalo se shodno novcu koji su mogli da prikupe. Svako bi izvadio iz džepa ono što ima te večeri, sve bi se stavilo na gomilu i planirala bi se onda akcija. Nekad se moglo u bioskop, nekad samo po semenke, nekad samo pljuge (neizbežne cigarete), nekad flaša jeftinog soka i šetnja do škole. Ali mladost je čak lepša kad je sirota, onda ima onu čar deljenja. Jedan među njima, Moki, imao je gitaru. Videlo se da je Moki skromno živeo. Uvek je u džepu imao tek poneki dinar ili ništa (što je bilo češće). Niko mu nikada nije ništa prebacivao zbog toga. Čak su mu često i branili da on da lovu. Mislila sam da je to zbog gitare, zbog žica... Jer to su navodili kao razlog.

-Nemoj brate, tebi treba za žice! Nama treba neko da svira, glupo je bez gitare, ne možemo da pevamo kad odemo u školu, kad visimo na stepeništu.

Moki je lepo svirao i još lepše pevao. Meni se činilo da je najviše uživao baš u tim večerima kad smo svi bili bez para, kad bi se kupile samo semenke i kad bi otišli do školskog stepeništa, sedeli tamo do kasno u noć, pričali i pevali uz gitaru. Moki je bio poseban. Uvek je govorio kako je za njega najvažnija stvar u životu reka. Voleo je Moravu. Živeo je u nekom selu pored reke, rano ustajao i išao na pecanje.

-Volim više od svega kad leti poranim, pa zagacam po moravskom plićaku, zabacim udicu i gledam kako sunce izranja iz reke. Izroni kadgod i kakva riba na mojoj udici. Tad je gozba! Odjurim do kuće, zapalim žar i s ćaletom, od riblje glave, zakuvam i čorbu. Nas dvojica smo tad carevi.- govorio je.

Svi su ga slušali kao da priča o nekakvom raju, s posebnom pažnjom. Stalno su ga zadirkivali i začikavali da je stipsa i da nikad neće da zove na tu riblju gozbu. On se samo smešio na to i tek ponekad bi rekao:

-Pa, dođite kad baš hoćete. Nije to bogznašta... Nego ja to volim, pa mi zato tako veliko. Vi ste gradska deca, vi to ne bi razumeli. Ali neka... Dođite... Ako stvarno mislite da vam ne bi bilo dosadno.

Upitah jednom prilikom, kad ostasmo nasamo, svoga brata:

-A, što vi stvarno jednom ne odete do Mokija? Što ne bi zajedno pecali i napravili neki izlet?

On se nasmeši tužno.

-Seko moja, ne znaš ti ko je Moki. Ja Mokija volim ko rođenog brata. Ali Moki je strašno siromašan. Majka mu je umrla kad je bio mali. Otac mu je, već dugo, teško bolestan. Moki nema nikoga svog, sem tog bolesnog oca. Oni ti žive u nekoj seoskoj, napuštenoj kući, pored same reke. Moki peca kad nemaju šta da jedu. Tako su bezbroj puta uspevali da prežive. Ali neće taj da primi milostinju ni za živu glavu, uvredio bi se smrtno. On ti radi svašta, kad god ima nekog posla. Od nedavno mu je jedna bogataška porodica obezbedila da ima stalne prihode. Angažovali su Mokija da im cele godine održava veliko dvorište. Pošteno ga plaćaju, nije to mnogo, ali je bar hleb siguran. Hteli su oni da poklone Mokiju neku veliku lovu, kao pomoć. Nije on prihvatio. Rekao je da on može da zaradi i da njima ne treba ničija milostinja. Ponosan je i tvrdoglav. Ima tu gitaru i štap za pecanje. To mu je svo materijalno bogatstvo. Mada, često on uhvati kintu i s gitarom. Navrati kod Baće u lokal, odsvira par pesama i ovaj mu plati. Zna i Baća ko je Moki...

I tako, Moki nije imao nikoga...

U stvari, to nije tačno! Moki je imao sve nas. Moki je od tog leta imao i moju ljubav. To mu nikad nisam rekla. Nije bilo potrebe. Ljubav ne mora da se kaže da bi postojala.




Na uglu Sarajevske i Kozaračke



Na uglu Sarajevske i Kozaračke ulice, na samom raskršću, uvek je bilo živo, krčkalo se kao u kotlu po ceo dan, od buljuka dece iz te dve ulice i poneke udaljenije.

Grabili smo radosti poslednjih godina detinjstva, sreću da živimo na kraju grada, pored samih vinograda, gde retko automobili navraćaju. Jutrom bi prvi koji izađe zaređao, od kapije do kapije, i besomučno zvonio. To je bio znak da je vreme da se zbrza doručak, da se izjuri napolje i ostane do pauze za ručak, a onda ispočetka. Radnim danima je bilo isto, samo su neki bili zarobljeni u svojim učionicama, a ostali su visili po ulici. Bilo nas je toliko mnogo da nikad nije falilo dece za igru, pa makar to bio i fudbal na male goliće. Igrali smo sve moguće i nemoguće igre, one ustaljene, svima poznate i mnoge, na licu mesta, izmišljene. S jeseni bi usvajali usamljene ulične kerove i mačke, vodali bi svako svog ljubimca po kanalima oko vinograda, skrivali se i krali zrelo grožđe. Izletali bi iz bunkera kao Sirogojno i Boško Buha i bacali se na grozdove, da ih uništimo što pre, pre nego čuvar naiđe i pojuri nas. Naše malo zoo carstvo jurcalo je s nama, oni su bili neustrašivi kao Titov Reks ili lepi kao konj kog je jahao Sava Kovačević. Bili smo Prle i Tihi u odbrani grada, Mirko i Slavko na zadatku i sve samo ne neprijatelj, samo ne Švabo. Plakali smo zajedno nad sudbinom Šalajka, terali majke da nam prave šampite posle serije Babino šugavo i pretvarali se da smo i mi zaljubljeni kao Boba i Marija. Ja sam tajno i smrtno bila zaljubljena u Vladu Kalembera. Zidovi moje male sobe bili su izlepljeni njegovim slikama, sanjala sam da me voli, da im svima spremam klopu dok se družimo u nekoj vili, da sam dovoljno velika za to (Vlado, volim te i sad, samo me je sramota da priznam).

Devojčice s raskršća Sarajevske i Kozaračke ulice bile su grupno zaljubljene u našeg vršnjaka Čolaka, koji je stanovao na samom uglu. Njegova baba je uvek sedela ispred kuće, na maloj stoličici, raskrečenih nogu, plela i motrila na nas. Nekad bi joj se uvalio stari mačak iz njihovog dvorišta i kibicovao igle dok letaju po vazduhu. Baba je bila skoro slepa i plela je „napamet“. Čolak se uvek pravio važan jer je znao da sve devojčice čekaju ispod bagrema, preko puta njegove kuće, da ga vide kad izađe na ulicu. On bi posle s dečacima igrao fudbal i nije nikad hteo da igra zajedničke igre, one u kojima su učestvovale i devojčice. Pravio se važan. Uspevalo mu je to kod svih, osim kod mene. Iritiralo me je njegovo nadmeno ponašanje, mrzela sam njegov nos koji je uvek gledao u nebesa i to što nije hteo nikad da izađe odmah kad ga zovu. Uvek, ali uvek je morao da kaže:

-Ne mogu sad! Izaći ću. Uskoro.

Cure su skoro sekle vene za njim. Što je on više parao nosom oblake one su više ludele i vrištale kad bi se on pojavio. Imala sam žarku želju da mu se osvetim u ime svih glupih devojčica koje su satima čekale njegovu uobraženu guzicu da se pojavi. Smislila sam igru koju ćemo igrati dok ga čekaju. Gledali smo da li njegova baba ima gaće. Pustila sam lažni trač da Čolakova baba ne nosi gaće i da joj se vidi rutavo strašilo ispod suknje svaki put kad se raskreči i zaplete. Ispričala sam da je neko video babu kako piša stojeći, samo se raskreči i pusti žubor. Svi su se zgrozili i nisu mogli da veruju. Dokaz bi bio činjenica da baba ne nosi gaće. Od tada, polegali bi na travu preko puta Čolakove kuće i motrili na svaki babin pokret. Ali baba je imala dugačke suknje i nikako da se prevari da je malo zadigne u raskoraku. Ipak, valjda je svima bilo dosadilo čekanje Čolaka, neki počeše da govore kako su videli strašnu stvar, kako je baba stvarno bila bez gaća, kako joj viri neka rutava, razjapljena, crna životinja ispod suknje. Nije mogao biti mačak. Mačak je bio žut. Kera nisu ni imali. Kikotali smo se svaki dan, nagađanju o zveri ispod babine suknje nije bilo kraja. Počeše cure da se smeju i kad Čolak izađe, da smišljaju šale.

-Možda se to Čolak krije ispod suknje da vidi šta mi radimo dok njega nema, možda je nabavila baba i crnog mačka ali neće da kaže, možda je tu zagubila veliko klupko vunice, ono što sprema da isplete Čolaku džemper za zimu...

Kad mi se učini da će zaokupljenost Čolakovom babom prebrzo prestati i da će sve opet biti isto, ja se dosetih još jedne priče. Na početku Vinogradarske ulice stanovao je mladić, konobar iz kafića „Na kraju grada“. On je vozio crvenog fiću i imao je lepu devojku, jednu od prvih u gradu za koju se znalo da je manekenka i da radi u Beogradu. Mi smo bile klinke, nije nam trebalo mnogo da preusmerimo interesovanje. Konobar je bio lep, ličio je na Akija iz „Srebrnih krila“. Ispričah bajku o njegovoj lepoti, ispričah kako su neki videli da je pre neku noć vodio ljubav sa svojom devojkom... A zna se da nikad ne navlače zavese.

Čolak je pao u zaborav, njegova baba koja nikad ne nosi gaće bila je stvar prošlosti, klinačka zezancija, morale smo da vidimo kako izgleda seks. Celo jedno leto vrebale smo konabara i njegovu devojku. Neke cure su tvrdile da su uspele da ih vide „in flagranti“, ali tek kasno uveče, kad su već svi otišli kućama. Postale su odjednom najpopularnije u društvu i morale su, do u detalj, da pričaju kako izgleda taj seks. I pričale su. Nisam verovala da su stvarno videle konobara i njegovu devojku. Kako su znale sve one detalje... Ne želim ni da znam. Ja sam još bila naivna i glupa za takve priče.

Sve u svemu, Čolakov presto je bio uzdrman zauvek. Mom Vladi Kalemberu niko nije mogao ništa, on je bio samo moj, moja tajna, nikad sasvim zaboravljena ljubav.




Kapije i kibic fensteri



Nata se zaljubila u nekog Miku iz njenog kraja, stanovao je u nekoj od kuća, na početku susedne ulice. Nismo znale tačno u kojoj kući. Vrebale smo stalno ulicom i čekale da ga uhvatimo kad ulazi ili izlazi. Pravile smo sačekušu, krile se iza frizerskog salona s druge strane ulice. Grickale smo semenke i krišom ponekad zapalile po cigaretu iz paklice koju sam ukrala ocu. Moj otac nije bio pušač ali je imao štek od bar deset boksova različitih vrsta cigareta, sa svih strana sveta, najviše grčkih. Imao je i mnogo rasturenih boksova i nije ih nikad brojao. To je čuvao da ponudi goste, pušače, kad ostanu bez cigareta, što se ponekad dešavalo. On se tako pravio važan a ja sam imala besplatne kutije. Valjalo je biti skroman i oprezan. To sam bila. Nata i ja bi jednu kutiju nekad nosale i po dve nedelje. Nismo bile pravi pušači pa smo često i zaboravljale da uživamo u tom ritualu pušenja krišom. Verovatno je i bilo interesantno upravo zato jer je bilo zabranjeno pa smo se krile da nas niko ne vidi dok duvanimo. Mika se nije pojavljivao danima. Postajalo je dosadno. Rešismo da sačekušu pretvorimo u konkretnu akciju. Nata je imala ideju.

-Napisaću mu malo ljubavno pismo. Ali moraćemo da napravimo pedesetak kopija i razdelimo po poštanskim sandučićima. Neka me nazove ako želi da se upoznamo, napisaću i broj telefona na kraju.

-Baš si bistra! A onda te neka babetina skonta i nazove tvoju kevu i objasni joj kako si ti neka profuknjača i ganjaš njenog unuka ili sina. Ili se napali neki ludak pa te zove svaku noć. Keva bi te ubila. A možda i Mika nađe pa te proglasi nekom ludačom jer nema blage veze ko si ti i ne pada mu na pamet da zove neku tamo nepoznatu lujku.

-To mi nije palo na pamet.- snuždi se Nata.

-Moraćemo da pokušamo da ga nađemo.

-Kako? Jedino da uđem u svaku kuću i pitam da li on tu živi... Ali tako mogu navući na sebe bes onih babetina još gore. A šta ako me neka prepozna pa kaže kevi? Obesiće me i zabraniti izlaz godinu dana.

-A da smislimo neku dobru žvaku? Da zajebemo babe... Tako nešto.-rekoh.

-To je dobra ideja, reći ćemo da tražimo neku drugaricu, recimo Cicu, mislile smo da tu stanuje, ovo, ono, tralala...

Krenusmo sledćeg jutra od kapije do kapije. Zvonimo, zvonimo... I kad čujemo da neko izlazi i viče mi se uspaničimo, zakikoćemo i zbrišemo. Postalo je zabavno. Shvatile smo da i tako možemo da proveravamo ko gde živi. Jednostavno legnemo na zvono i kad čujemo korake ka kapiji, uhvatimo štraftu i sakrijemo se na unapred određeno mesto. Odatle kibicujemo krišom ko izlazi. Tako smo radile nekoliko dana za redom, sve dok ljudi ne postadoše prilično nervozni i opasni. Psovali su i pretili „nepoznatim ludacima što uznemiravaju pošten svet“! Shvatismo da je vrag odneo šalu.

-Moramo da menjamo taktiku. Postaje pitanje trenutka kada će nas neko sačekati i nalupati zbog ovoga. Ja ne smem više. Sutra krećemo tek uveče.

-Ko će da ti izađe kad padne noć? Zvaće miliciju.- rekoh.

-A da mi više i ne zvonimo? Ovde ljudi pale svetla kad padne mrak, često zaboravljaju da navuku zavese ili spuste roletne. Vidi se ko se mota po sobama. Hajde da špijamo tako i lovimo Miku.

-To bi moglo da bude zanimljivo. Možda ukebamo neke debele matorce kako se seksaju, ili skontamo ko ima ljubavnicu, ili vidimo nekog čilagera kako se oblači u žensko, ili...

-Dosta! Fuj! Ne zanimaju me debeli krmci. Zgadila si mi sad život. Hoću da ulovim Miku, to je sve! Neki seks ćemo možda i morati da zraknemo... Ali šta da se radi! Nije lako biti špijun.

Pod okriljem prvog mraka krenusmo u akciju. Neverovatno koliko prozora je bilo nezaštićeno. Svega smo se nagledale tih dana. Malo je falilo da se navadimo. Počesmo da pratimo živote tih ljudi špijunirajući ih iz večeri u veče.

U žutoj kući, na samom uglu, živeli su deda i baba. Baba je imala ogromne sise i debele noge a deda je bio grbav i imao je ogroman nos. Baba je svako veče palila sveću umesto sijalice i oblačila neku smešnu spavaćicu do poda. Deda bi stavljao neku belu kapicu na glavu, liznuo bi prste i ugasio sveću. Čula bi se baba kako moli očenaš u potpunom mraku. Deda bi ponekad opsovao nešto dok ona moli ali nerazgovetno. U toj kući više nikog nije bilo.

Kuća koja je imala veliku, metalnu, sivu kapiju zapravo je bila ogromna i u svojoj unutrašnjosti. Visoki plafoni, u šareno okrečeni zidovi i spavaća soba neke devojke bila je izložena pogledima svake večeri. U tom dvorištu je živelo mnogo ljudi ali se sa ulicemogao videti samo taj jedan prozor. Mlada žena je svake večeri legala oko deset s knjigom u ruci. To je bilo sve. Nismo ništa više mogle saznati o stanarima s tog broja.

Mala kuća sa dva kibic fenstera, odmah do one devojke, bila je dom petočlane porodice. U levoj sobi sedeli su svi do kasno u noć. Tu bi posle spavali otac i majka. Troje male dece bi odlazilo u desnu sobu kad im se prispava, obično oko jedanaest. Imale smo inas dve problema zbog tih noćnih lutanja ali smo se nekako snalazile. Moji su me pustili da spavam kod Nate a iz njene sobe se moglo pobeći na ulicu neprimetno. Tako smo uspevale da neopaženo bazamo noću po kraju. Jednom smo naleteli na nemilu scenu, kad je pomenuti otac troje dece povijao pomenutu majku troje dece i to go golcat. Nata je skamenjeno stajala kraj prozora i buljila u njihovu sobu.

-Jebote!!!- vrisnu ona odjednom.- Vidi koliki mu je!

Ja se prepadoh i naglo je povukoh na dole da nas ne uoče. Srećom, bili su obuzeti svojom igrom i nisu ništa čuli. Ali to je bio signal za uzbunu. Bilo je tu još nekih likova, kao nadrkani deda koji nas je vrebao na kapiji čak i noću pa smo morale da ga se čuvamo, neka ženturača s kerom koji je uvek skakao na prozor i lajao kad mi naiđemo, neki usamljeni student s crnom mačkom na prozoru. E, tog studenta smo jedne večeri uhvatili kako kreše ženu nekog majstora dok je on na poslu. Zaboravili da spuste kako treba zelene zavese. Gledale smo kompletan seks uživo, kao na dlanu. Prozori taman niski koliko treba, upaljena slaba noćna lampa, zelena zavesa se beše nezgodno zakačila za ivicu pa je ostalo mesta taman da virimo zajedno Nata i ja.

-Vau! Ovo je seks! Takav seks bih ja želela kad smuvam Miku i odlučim da mu poklonim svoju nevinost. Gledaj dasu šta joj radi... Ova je srećna žena! Pitam se kako je jebe onaj njen majstor kad ga vara s ovim mladićem.-komentarisala je Nata.

-Pusti to sad! Mike nema nigde. Ko zna gde on živi. Meni je ovo dosadilo. Ajde da palimo kući i gledamo neki film. Ne mogu da gledam više kako neki drugi žive. Treba i mi da živimo.

-I da jednom nađemo neke momke, ovako je dosadno.- reče Nata.

-Kako ti zamišljaš tvog?- upitah.

-Kao onog Ajvanha! Indijanac neki, na konju. Poslednji Mohikanac ili tako nešto. A ti?

-Volela bih da dođe po mene Pajperom... Kao Mister No!

-I šta bi onda radili?- upita Nata.

-Odvezli se u Brazil i zauvek ostali tamo, kao turistički vodiči nekim pacerima što dođu da gledaju kako mi super živimo. Rodila bih mu petoro dece, sinove, da ih nauči da voze Pajper i oni.

-Ja bih s mojim indijancem otišla u neku preriju, pod šator. Zapalili bi vatru, pekli bivolje meso i tukli vatrenu vodu. Posle bi celu noć pravili male indijance.

-Jebote, kako bi naši životi bili fenomenalni. A, jel bi se nas dve ikad više videle?- upitah zabrinuto.

-Ne znam. Možda i ne bi. Možda bi se negde srela naša deca i zaljubila. Možda bi se nas dve ponovo srele tek kad budemo babetine, kad skontamo da smo prije, da se neka moja ćerka indijanka udala za nekog tvog sina što vozi Pajper slavnog Mister Noa.

-Vau! Kakav trip! Jesu li ovo bile normalne cigarete što smo sad popušile ili neko ludilo? -zabrinuh se.

-Ludilo!!!-viknu Nata.-Ovo je ludilo!!! Hoću mog indijanca sad i odmah! Jebem ti Bože mater ludu! I ti deda Mraze, i ti jedi govna! Hoću indijanca, bre!!!

Pobegosmo netragom jer se neki prozori otvoriše i ču se psovka:

-Jebem li vam majku u pičku krvavu!!! Sad ću da vam se krvi napijem!!




Kad je tata kupio Dijanu...



Beše to odmah nakon što je tata izvukao iz tajnog šteka neku silnu lovu i kupio polovnu Dijanu. Bila su to kola o kakvima se moglo samo sanjati, marinsko plave boje, sa platnenim krovom koji se leti zavrtao i pravio od Dijane očas posla kabriolet. Ne sećam ni da li smo tada znali za kabriolete. Uglavnom, našem ponosu nije bilo kraja. Glancali smo je i doterivali satima, mama je napravila na Bagatovoj mašini neke lepe, bele presvlake. Dijana je zablistala kao potpuno nov autobus ili novi šinobus sa tapaciranim sedištima koji je ponekad vozio prema Beogradu.

-Ovaj vikend idemo Dijanom u Ub! Da se i mi jednom lepo provedemo i da deco vidite sveta. -ponosno je izjavio tata.

-Gde ti je to? Kakvog sveta mi to treba da se nagledamo? Meni se ne ide, ne zanima me neka rodbina koju i ne poznajem.- bunila se sestra kao i obično kad se pomene odlazak negde.

-To je blizu Beograda. Naći ćemo. Sad imamo kola i možemo da idemo gde hoćemo i kad hoćemo. To nam je rod. Ženi se Golub.

-Ja ti ne znam nikakvog Goluba. Baš glupo ime za muškarca. Mogli su da mu dodaju i gaćan, visokoletač, lepezan, pismonoša, divljak.- reče ona smejući se.

Tata se namršti.

-Nije lepo da tako govoriš. Nekad su se takva imena davala s ponosom i nosila s ponosom. Ako je nekome dato ime Soko, to je značilo da mu žele i sve dobre osobine sokola.

-Znači, ovom Golubu su poželeli da dobro sere!- viknu ona i pobeže.

-Daću ja tebi, bezobraznice!!!- viknu tata za njom.- Nemate poštovanja ni za lek! Samo da me ta jezičara mala ne obruka tamo pred ljudima... Ima da idemo konačno svi zajedno negde, ovaj put ne popuštam nikome. Posle vaša majka kuka kako neću nigde da je vodim, kako uvek idem sam. E, dosta je bilo!

Dođe i taj vikend. Majka nas je utegla silom u neku „finu odeću“ i namirisala nekim jeftinim mirisom ljubičice. Brata je tata poprskao svojim losionom što je na kilometar bazdio na prejaki mentol i alkohol. Mislila sam da ćemo sigurno završiti u zatvoru ako nas milicija zaustavi. Namirisaće sav taj alkohol i mentol i misliće da je tata mortus pijan. On naravno, od kad je kupio Dijanu, nije kap rakije okusio. Bio je zakleti protivnik pića ali samo kad vozi. Kako je voleo svoju Dijanu i voleo je da je vozi... Nije mu padalo na pamet da se maši za čašicu ni pod pretnjom. Moj otac je imao drugu manu i ta mana je došla do izražaja zajedno sa pojavom famozne Dijane. Voleo je da svraća kod prijatelja, poznanika, rođaka bližih i daljih... Gde god bi se setio da nekog odnekud zna. A znao ih je... Bože me oprosti, bilo ih je ko govana! Naše putovanje prema Ubu se beše odužilo na čitav dan. Zamalo ne završismo na konačištu kod nekih sirotih ljudi što ih prepadosmo kad uđosmo na kapiju. Jedva prepoznaše mog oca i jedva ga se otarasiše ali na neku fintu upornog pozivanja da ostanemo ali ne nuđenja ničeg ni za jelo, ni za piće, pa čak ni kuće da u nju uđemo. Sve se dešavalo u dvorištu, blizu kapije, da se lakše obrnemo i nestanemo. Ne bi to mom ocu smetalo, već bi se on nametnuo za sve što naumi. Druga ga je muka naterala da požuri ka Ubu. Sestra se beše zainatila i ne htede izaći iz kola jer je to bila već deseta familija koju obilazimo. Beše joj dojadilo pa je vriskala ko da je deru kad su pokušali da je izvuku iz kola. Pretila je da će ga najstrapnije obrukati, da će vrištati, da će psovati te ljude i pljuvati ih i da je niko neće sprečiti. Uradiće to pa i da je ubiju posle toga. Moj otac je znao da ona neće popustiti kad se zainati i da mu je pametnije da ne iskušava sreću s njom.

Dođosmo u to selo koje su zvali Ub. Ja sam se panično plašila da ne pogrešim ako krenem da pominjem to ime i da ne kažem greškom Ud. Preko nekog kaljavog puta parkirasmo ispred velike, spratne kuće gde se naziralo samo jedno šturo svetlo u prizemlju. Mrak beše uveliko pokrio sve. Tata je zagledao svoju Dijanu, mama je kukala da će se ispovraćati, da joj je muka od celodnevne vožnje, buke i priče s kojekavima koje i ne poznaje. Izađe neka debela žena i vrisnu radosno kad vide mog oca. Izgrli ga i izljubi ali joj raspoloženje malo splasnu kad je shvatila da u onom mraku stoji još četiri duše koje treba smestiti na spavanje, nahraniti i napojiti. Ipak, nasmeja se i pozdravi sa svima nama. Beše to majka onog mladoženje Goluba, neka tatina sestra, snajka... Ili tako nešto. Mama je crvenela od stida, beše joj neprijatno što smo ljudima upali tek tako na noćenje. Izvinjavala se bezbroj puta. Kuća beše nedovršena, sobe nesređene, jedva nam nađoše neke madrace, neki stari kauč u hodniku. Nagurasmo se nekako i zaspasmo iscrpljeni.

Ranom zorom, čim prvi zraci svetlosti proviriše u kuću, svi ustadosmo i navalismo na već postavljen sto. Srećom, hrane je bilo koliko ti duša želi jer tog dana je planirano venčanje a onda i svadba pod šatorom na obližnjoj livadi. Svi su zagledali nebo jer je izgledalo varljivo. Čas sunčano, čas oblačno. Pretilo je iznenadnom kišom ili čak olujom. Pustiše nas decu da ne idemo na venčanje jer se moralo nekud ići kolima a kola nisu imali dovoljno pa im je trebala i tatina Dijana. Mama je pošla s tatom na venčanje, srećna jer konačno ide nekud s mužem a ne mora da brine o deci. Bili smo sigurni na tom ogromnom imanju, daleko od civilizacije. Mi smo to iskoristili da lunjamo po kući i tamanimo zalihe za svadbeni pir koji se očekivao. Hrane je bilo toliko da je ni puk vojske ne bi mogao pojesti za nedelju dana. Koliko god da smo jeli, nije se primećivalo. Kad nas pozvaše na ručak mi se izgovorismo umorom i polegasmo da odmorimo pune stomake. U našim životima puni stomaci tako dobre hrane bili su retkost. Ne zato što nije bilo hrane nego zato što moja majka nikad nije znala da kuva. Da je postojalo takmičenje za najgoru kuvaricu ona bi sigurno osvojila prvo mesto.

Dođe veče, dođoše maladenci koje do tada nismo ni videli. Golub beše kršan momak, mlada mu je bila pokrivena velom, sitna, crna i nasmejana. Trubači ih dočekaše i otpratiše pod šator. Pod šatorom je bilo bar tristo mesta za sedenje, bar tristopedeset gostiju s decom... I improvizovana bina za muzičare. Pokriveni instrumenti čekali su da se pojave muzičke zvezde te večeri. I pojaviše se. Nekoliko matoraca, jedan plavokosi pevač i bubnjar. Pogled na bubnjara me ostavi bez daha. Crna kosa, crne oči, visok, obučen u kožu, roker! Bubnjar je bio oličenje rok zvezde. Kao iz filma. Seo je za svoj instrument. Krenu prvi ritam... Nisam ni slušala šta sviraju, u mojoj glavi on je mogao da svira samo rok. Buljila sam u njega kao omamljena. Neko me ponudi da sednem i ja se trgoh.

Plavušan je pevao na sav glas imitirajući čak i oblizivanje svojstveno Miroslavu Iliću.

„Smej se, smej, uvek se smej

Najviše volim osmeh tvoj

Ljubavi moja, živote moj

Osmehom mi dušu greješ

Najlepša si kad se smeješ...“

Bila sam smešna sama sebi. Neki tamo Golub se oženio, neki tamo propali roker je svirao svadbe, neki seljak je kupio Dijanu i poveo svoju familiju da se lepo provedu i vide sveta. U celoj toj avanturi stradalo je desetak prasića i desetak jagnjića. Oni što behu preživeli pasli su zelenu travu i čekali svoj red. Ženiće se već neko negde, ići će u vojsku već neko negde ili će umreti neka duša što nije nikad videla sveta a nije je ni bilo briga za svet. Dijana je ispunila očekivanja. Odvela nas je u svet i vratila nazad žive i zdrave.




Jasmina



Negde u vreme kada su prve simpatije prerastale u prve šetnje i prve poljupce, kada je u dvorištu škole cvetala stara lipa i mirisala na ljubav, tada se ovo dogodilo.

Bio je običaj među curama, da kada neka nađe svog prvog „ozbiljnog momka“, neka iskusnija mora da je nauči da se ljubi, ali onako filmski, francuski... S jezikom. To tajno pravilo tajnog društva „Nisam se nikad poljubila s momkom“ bilo je tajnije od državne tajne. Imale smo svoje tajne znake i svoja tajna mesta. Da smo patentirale kompletan tajni kod, znakovni jezik našeg društva, dobile bi silne pare od najvećih i najtajnijih obaveštajnih i špijunskih službi. Ali nismo, jer sve je to bila jedna velika i važna tajna, ona koju su smele da znaju samo cure.